𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•68•

"Jesi nervozna?", osetim njegov dlan na svom i to je dovoljno za moj osmeh. 

Bolnički krevet mi baš i ne budi najlepše uspomene, ali ovaj put sam mu se obradovala. Kad trpiš bolove ovako dugo kao ja i kad se već pomiriš s tim da ti život više nikad neće biti normalan, na ovaj krevet gledaš kao na spas.

"Malo.", bilo bi čudno da ne osećam ni trunku nervoze. Ipak je u pitanju operacija i nikako mi ne može biti svejedno. No radost ipak preovladava.

Da mi je neko pre dve godine rekao da ću biti ovoliko srećna zbog operacije, mislila bih da nije normalan. Jedina želja, koju sam tad imala, je da nikad više ne budem prinuđena na takav vid lečenja.

"Samo misli na to kako više neće biti bolova.", posmatra me uz blagi osmeh, a meni srce zalupa jače. 

Kad mi je Vasiljev rekao da ću završiti u kolicima, mislila sam da to automatski znači da ću do kraja života ostati sama. Kome bi u životu trebao invalid? I koliko god da sam besna na njega, zbog pogrešne dijagnoze i stresa, koji sam zbog toga preživela, na neki način sam mu zahvalna.

Da nije bilo toga, nikad ne bismo vodili onaj razgovor na pripremama i on mi nikad ne bi priznao šta oseća prema meni. A kako i pored zdravih očiju znam da budem slepa, verovatno to nikad ne bih sama zaključila, jer nikad sebi ne bih dopustila da ga pogledam na taj način.

"Sve je dobro dok si ti tu.", iskreno se nasmeje, a onda me pogleda. U poslednje vreme sam sve osećajnija i ovakvi izlivi nežnosti su sve češći. Ako uzmemo u obzir da inače prezirem romantiku, ne čudi što mu je to tako zanimljivo.

Zausti nešto da kaže, ali ga kucanje na vratima prekine. Ženja se nađe u sobi, prekinuvši naš romantični trenutak.

"Izvini, drugar, ali moram da ti ukradem dragu. Moramo da odradimo par analiza, pre operacije.", našali se s Feđom, na šta on prevrne očima, iako mu osmeh ne napušta lice.

"Čekam te ovde.", dobaci, pre nego što napustim sobu za doktorom. 

"Kakve analize?", zainteresovano upitam. Prošla sam već kroz jednu operaciju, ali sam tad bila u takvom haosu da se slabo čega jasno sećam. Činjenica da sam prilikom nesreće doživela i potres mozga baš i ne pomaže.

"Uglavnom ono osnovno - analize krvi, alergo test i takve sitnice.", pojasni mi, a ja se namrštim na spomen krvi. Već mi je loše od same pomisli na iglu u mojoj veni, ali moraću da istrpim taj dečiji strah.

"Nisam ni stigao da ti čestitam na uspešno završenoj sezoni.", osmehne mi se, dok hodamo ka laboratoriji. Izgleda da ni njemu skretanje misli nije nepoznata fora.

"Hvala, ali to je zasluga momaka. Ja sam samo trener.", nikad se neću navići na to da mi ljudi česitaju na pobedama, kad sve vreme samo sedim na klupi. Mi zaslugu za naše pobede nikad nismo smatrali Jurijevom. To je valjda razlog što mi je ovako čudno kad neko kaže da je naš uspeh moja zasluga.

"Feđa mi je pričao mnogo o tebi i o tome koliko se zapravo daješ timu. Nije propustio da spomene ni to da si bila spremna da se žrtvuješ, kad si mislila da ćeš završiti u kolicima. Ogromno poštovanje za tako hrabar postupak.", zašto me ovo ne čudi?

"Još jednom hvala, doktore, ali mnogi bi pre rekli da je takav postupak veoma glup.", kao na primer moja majka. Srce joj je zamalo stalo kad je saznala za to.

"Znaš šta, Ala, vidim zašto je moj drug toliko odlepio za tobom. Savršeno se nadopunjujete.", ne mogu da suzdržim osmeh. Feđa iz mene izvlači ono najbolje, a da toga ponekad nije ni svestan. Marina je bila u pravu, kad je rekla da je meni upravo to potrebno.

Najzad se nađemo u laboratoriji, a ja osetim mučninu čim mi pogled padne na epruvete, u kojima stoji krv, spremna za analizu. Ženja primeti moju reakciju, pa me upita da li sam u redu.

"Mislim da ću se ispovraćati.", ne bi mi bio prvi put. Od najranijeg detinjstva imam razvijenu jaku averziju prema krvi. Rekla bih da je mamina profesija galvni krivac za to.

Povede me ka toaletu, a ja se skoro pa trkom pronađem nad šoljom. Izbacim iz sebe ceo sadržaj želuca, pa osećajući olakšanje priđem lavabou. Pokvašenim rukama pređem preko lica i vrata, psihički se pripremajući na naredni susret s krvlju.

"Ты в порядке?", zbunjeno me posmatra, očito nenaviknut na ovakvu reakciju jedne odrasle osobe. To je jedna od onih dečijih navika, kojih se nikad neću otarasiti.

"Jesam, samo imam mali problem kad vidim krv.", malo veći, rekla bih. Svako vađenje krvi mi je kao detetu bilo pravi pravcati košmar. Jedva sam pristajala i da mi to Marina uradi, a kamoli neka od onih nepoznatih sestara.

"Trebalo je to da mi napomeneš. Predupredili bismo ovakvu reakciju.", obrati mi se uz osmeh, na šta pocrvenim. Blam me ovako detinjaste reakcije.

"Прости, ali zaista sam mislila da sam to dosad prevazišla. Poslednji put sam vadila krv pre nekih godinu dana i podnela sam to znatno bolje.", nije bilo baš ovako jake mučnine.

"Расслабься, Ala, nagledao sam se ja i mnogo gorih reakcija tokom godina. Ovo tvoje nije ništa naspram toga.", pokuša da me opusti, dok ponovo ulazimo u laboratoriju. Iznova se ispovraćati ne mogu, jer u želucu nije ništa ostalo.

Smestim se na stolicu pored neke mlađe devojke, pa skrenem pogled čim ugledam iglu u njenim rukama. Zatvorim oči, pokušavajući da smirim disanje, a onda osetim kratak bol prilikom uboda. Sve prođe i pre nego što shvatim šta se dešava, zbog čega u sebi psujem sve one babe iz mog detinjstva, koje su mi razvile strah od igle.

Ostale analize prođu mnogo lakše, jer krvi više nema u mom vidnom polju. Nakon što prođemo kroz sve što je potrebno, Ženja me doprati nazad do sobe. Uz obećanje da će ubrzo doći sa rezultatima ode, ostavivši me nasamo s Feđom.

Ispituje me o tome kako su analize prošle, a ja izbegnem događaj pred analizu krvi. Ne moram da se blamiram pred njim više nego što dosad jesam. Primeti da sam se ućutala, pa sam počne da mi priča neke smešne doživljaje iz svog detinjstva. Obožavam to što je uglavnom pred svima tih, dok sa mnom nije takav.

Na pola je priče o njegovom pokušaju da upadne u akademiju Lokomotiva, koju sam i sama prošla, kad se Ženja pojavi. Nisam ni primetila kako je vreme brzo prošla.

"Imam jednu dobru i jednu ne baš tako dobru vest. Od koje želiš da počnem?", po njegovom izrazu lica nikad ne bih zaključila da uopšte postoji loša vest. Zbog toga i odaberem da mi prvo saopšti tu goru.

"Moramo da odložimo operaciju.", zenice mi se prošire od šoka, jer ne vidim ni jedan jedini razlog za to.

"Zašto?", Feđa ga upita, pošto se moj jezik sasvim zavezao. Ako su mi sad pronašli i neki drugi poremećaj, rasplakaću se, majke mi moje.

"E tu dolazimo do one dobre vesti.", blistavo se osmehne, zbunivši nas još više. Kako može da bude dobra vest, ako ću zbog toga trpeti ovu bol još neko vreme?

"Postaćete roditelji."

Očekivali ovakvo nešto ili ne? 😂 Mišljenja? 💙

Pala osmica iz programiranja juče, pa sam iskreno i zaboravila na Watt 🥳  Kako vama prolazi januarski rok? 💙