𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•56•

👆🏼 Ko može, značilo bi mi, da ostavi lajk. U pitanju je jedno takmičenje. Hvala vam unapred! 💙 👆🏼

"Подожди, Anton stvarno ide s nama?", Feđa me posmatra zbunjeno, dok pakujem stvari za današnji let u Mančester. Opet ćemo se komirati u avionu, jer nam let traje više od sedam sati.

"Ide. Danima me već moli, doktor mu je dao odobrenje, a na Kirila svakako ne mogu da računam do daljnjeg.", kao što sam mu i savetovala, odlučio je da se vrati za Vladimir i tamo provede naredni period. Teško mi je bez njega, ali ne bih mu ni dozvolila da donese drugačiju odluku.

"A gde se naš pomoćni trener izgubio?", pogleda me upitno, na šta uzdahnem. Nije na meni da pričam o tome.

"Ima porodičnih problema, pa sam ga pustila da ode u Vladimir. Anton se ponudio da ga menja, dok ne bude spreman za povratak na teren. Kaže kako mu je previše dosadno kući.", i to mu verujem. I meni bi bilo teško da sedim kući da sam na njegovom mestu.

"Vas dvoje ste isti.", par trenutaka ga iznenađeno posmatram, a onda prasnem u smeh.

"A kako to?", zatražim objašnjenje, jer baš i ne vidim nekih sličnosti.

"Ne mislite na sopstveno zdravlje, kad je u pitanju fudbal. Ne možete da se držite dalje od onog stadiona duže od dva dana. Hteo sam to još u bolnici da ti kažem, ali bi onda Anton postao sumnjičav što te tako dobro znam, a to nam trenutno ne treba.", smejem se njegovom obrazloženju, pa se uz odmahivanje glavom okrenem nazad ka koferu.

Osetim njegove ruke oko svog struka, a nedugo zatim i usne na svom vratu. Zatvorim oči, uživajući u nežnim poljupcima, koje niže ka mojoj ključnoj kosti. Priznajem, u životu se ni sa kim nisam ovako osećala.

"Nećeš mi dopustiti da završim s pakovanjem?", potrudim se da delujem nezainteresovano, jer imam milion obaveza pre polaska, ali glas me ipak odaje. 

Trudimo se da što više vremena provodimo zajedno, pa se samim tim neretko dešava da prespava kod mene, no meni je svejedno malo. Da smo stalno zajedno, možda bi stvari bile drugačije, ali ovako imam osećaj da mi konstantno nedostaje. К чёрту, i to glupo pravilo.

"A šta kažeš da ti ja posle pomognem da se spakuješ? Trenutno baš želim da te volim.", nasmejem se načinu na koji se izrazio, pa dobijem priliku da gledam kako sklanja onaj kofer s kreveta. Ionako bi završio na podu.

Još uvek se smešim kad me polegne na krevet, a usne nežno spusti preko mojih. Dugo sam smatrala da je izraz vođenje ljubavi čista glupost. No, kao i za mnoge druge stvari, i tu je uspeo da mi dokaže da grešim.

Sve što mi nikad nije imalo smisla, dobilo je smisao s njegovim ulaskom u moj život.

"Volim te, Smolov. Nenormalno te volim.", preleti preko usana tako lako, kao da sam ceo svoj život čekala upravo ovaj trenutak. Mozak je taj, koji me dosad kočio da mu priznam intenzitet osećanja, koja gajim prema njemu. I tu barijeru je uspeo da sruši.

Blistavi osmeh se pojavi na njegovom licu, još jednom mi dokazujući koliko je iskren sa mnom. Palcem polako pređe preko mog obraza, pre nego što nam spoji usne u još jedan poljubac. Tim sasvim jednostavnim gestom mi pokaže svoju ljubav mnogo jasnije, nego svi prethodni sa svoje dve reči.

Podignem ruke iznad glave, kako bih mu dala mogućnost da me oslobodi svoje majice. Obožavam da nosim njegove stvari, jer uvek mirišu na njega. Ostavi me sasvim izloženu svom pogledu, ali, zbog obožavanja s kojim me posmatra, ne osećam stid.

"Просто идеальная.", šapatom izgovori, a ja se sva naježim pod uticajem njegovog vrelog daha na mojoj koži. Nastavi da spušta vlažne poljupce niz moj stomak, na šta zatvorim oči. Svaki njegov dodir me dovodi do ludila.

Блядь.

"Zar ponovo?", iznervirano se odmakne od mene, dopustivši mi da ustanem i potražim glupi telefon. Ne brojim više koliko puta nas je taj baksuzni uređaj prekinuo u ovakvim trenucima.

"Omrznuću Jegora, Irine mi moje.", živčano komentariše melodiju mog zvona, na šta se, uprkos svemu, nasmejem. Ne bi mi to bilo toliko smešno da se ne poznaju i lično.

Skinem telefon s punjača, pa uzdahnem kad ugledam ime na ekranu. Prebaciću ga na vibraciju, pa makar se nikad više ne javila na poziv.

"Reci, Anton.", pokušavam da smirim glas, jer mi sad zaista nisu potrebne njegove fore.

"Je l' možeš da pokupiš Alekseja i mene, kad kreneš ka stadionu? Nešto ponovo nije u redu s onim baksuznim automobilom.", molba me zatekne, obzirom da znam kome se obično obraćaju povodom ovoga.

"Zar ne može Smolov da vas poveze?", privučem njegovu pažnju, čim mu spomenem prezime. Posmatra me zbunjeno, što ignorišem, jer nisam u mogućnosti da mu sad objašnjavam.

"Idiotu je telefon ugašen od sinoć. Zvao sam ga bezbroj puta i svaki put mi se javi govorna pošta.", osetim po glasu da je iznerviran zbog toga, pa se jedva uzdržim od smeha. Objašnjenje tipa - Ugasio ga je da bi mogao na miru da bude sa mnom, ne zvuči baš najbolje.

"Čula sam se ja jutros s njim. Morali smo da raspravimo par detalja u vezi sutrašnje utakmice.", nikad nisam volela da lažem, ali bolje i to nego da dignu frku što se ne javlja. Čudi me da već nisu digli lokalnu policiju na noge.

"Verovatno je zaglavio sa tom svojom misterioznom devojkom.", nasmejem se, rizikujući da nas provali. Šta da radim, kad mi je užasno smešno? Nije ni svestan da je zapravo u pravu.

"Vrlo moguće. No, ne brinem ja za njega. Bar je on uvek tačan.", ako kad gde i zakasni to je krivica blizanaca.

"Pokupićeš nas, zar ne?", ton mu je molećiv, zbog čega ne mogu da ga odbijem.

"Nije mi baš usput, ali da, pokupiću vas. Proveri da li je Aleksej sve spakovao, jer danas nikako nemamo vremena da se vraćamo sa aerodroma."

"Naravno, šefe.", našali se zbog činjenice da će menjati Kirila naredne tri sedmice, pa uz kratak pozdrav prekinemo poziv.

"Samo da znaš, ovaj put je tvoja krivica. Od sinoć pokušava da te dobije, a ti si sve vreme nedostupan.", pogledom potraži telefon po dnevnoj, obzirom da ni sam ne zna gde ga je ostavio. Odmahne rukom kad ga ne pronađe iz prve, a pogled vrati na mene.

"Gde smo ti i ja ono stali?", upita uz osmeh, no ovaj put džaba. Zbog njegovog nejavljanja, moraću da se vozam po Moskvi po najvećoj mogućoj gužvi.

"Kod mog pakovanja."

Mišljenje? 💙