𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•52•

👆🏼 Ovisna sam o pesmi i ne znam kako da je izbacim iz glave 😍 👆🏼

"Zašto ne razgovaraš s njom?", tiho upita, dok me drži u naručju. Osećaj njegove vrele kože preko moje mi prija toliko da se nikad ne bih pomakla odavde.

"Ne želim. Povredio me njen komentar i želim da ona učini prvi korak. U suprotnom jednostavno nećemo razgovarati. Ne bi nam bio prvi put.", ne želim da pričam o mami, ali njemu je ta tema izgleda veoma interesantna. 

"Meni izgleda kao da više sebe povređuješ ovim. Posmatram te danima unazad i vidim da patiš zbog te svađe, i više nego što želiš da priznaš.", ponekad bih volela da me ne čita tako dobro.

"Krivo mi je zbog nečega što sam joj u afektu rekla. To me muči."

Mogu ja da ne razgovaram s njom, nije to baš toliki problem. Nismo pričale mesecima, kad mi je bila najpotrebnija, pa sam svejedno preživela. Problem je što me izjeda krivica zbog onog što sam rekla.

"Onda to i ispravi. Ne zbog nje, već zbog sebe. Veruj mi, biće ti mnogo lakše.", par trenutaka ga posmatram, pa shvatim da je u pravu.

"Zašto si uvek tako pametan?", nasmeje se mom pitanju, a onda spusti kratak poljubac u moju kosu.

"Nisam pametan, već mator. Prošao sam kroz većinu stvari, koje tebe sad muče, zato i mogu da ti dam savet.", pogledam ga uz osmeh, da bih već u narednom momentu spojila naše usne u poljubac.

Nikad sebi nisam dopuštala da se vežem za ljude, jer sam previše često završavala povređena. A sad sam se evo vezala više nego što sam uopšte i mislila da je moguće. Naivno verujem da me neće povrediti, no drugačije ne umem.

"Da imaš mogućnost, da li bi promenio ijednu svoju odluku?", ja znam da ne bih. Bilo je dosta stvari, koje su me veoma bolele, ali nikad ih se ne bih odrekla.

"Jednu jedinu.", pogledam ga zainteresovano, jer bih veoma volela da čujem o čemu je reč.

"Ne bih odbio ponudu Lokomotiva pre tri godine.", odgovori uz osmeh, nasmejavši i mene.

"Bolje je što jesi. Ala, od pre tri godie, ti se sigurno ne bi dopala.", govorim to s osmehom, ali zaista to mislim. Ni meni se samoj nije dopadala. Koliko god to čudno zvučalo - mene je nesreća promenila nabolje.

"Obzirom koliko sam lud za ovom trenutnom Alom, ne bih bio tako siguran.", pođem da ga poljubim, ali me zvono na vratima prekine. Ukočim se, jer ne kapiram ko bi sad mogao da dođe. Jedina osoba, koja me posećuje, je Kiril, a on ponovo nije u gradu.

"Ne mrdaj odatle.", nekako se izvučem iz kreveta, pa obučem prvo što mi padne ruku. Nema veze što je u pitanju njegova majica.

"Вот!", uzviknem, jer se zvono nikako ne smiruje. Nekome je baš stalo da me vidi.

Okrenem ključ u bravi, pa se zbunim kad s druge strane vrata zateknem mamu. U poslednje vreme joj baš dobro idu ove iznenadne posete.

Pređe pogledom preko majice, koju nosim, a ja u sebi opsujem što nisam obukla nešto svoje. Ne želim da ovako sazna za nas dvoje.

"Mogu da uđem?", upita, na šta, još uvek zbunjena, klimnem glavom. Bilo koga bih očekivala pre nego nju.

"Žao mi je što ti smetam, obzirom da vidim da imaš društvo, ali želela sam da razgovaramo.", smesti se na kauč u dnevnoj, a meni lakne. Kakva je, očekivala sam da odmah virne u spavaću. Verovatno bi to i uradila da nismo u svađi.

"О чём?", mozak mi je na Feđi i tome da se ni slučajno ne sretnu, zbog čega uopšte ne kapiram šta mi govori. Ubiće me, ako ga vidi, jer sam joj prećutala da smo zajedno.

"O onome što se desilo tokom tvoje posete. Znam da nije bilo u redu što sam onako reagovala, ali potrudi se da me razumeš. Ti si jedino što imam, a uporno rizikuješ svoje zdravlje i svoj život zbog tog sporta. Naravno da želim da budeš srećna, no ne želim da te izgubim. Ne bih podnela da ostanem i bez tebe."

Privučem je u zagrljaj, jer za reči nisam sposobna. Nikad nisam znala da izrazim svoja osećanja na taj način.

"Понимаю, мамуль. Izvini zbog onoga što sam rekla. Nisam imala pravo.", znam da ju je moj komentar povredio. Zvučalo je kao da  je bila najgora majka na svetu, a to je daleko od istine.

"Ne, Ala, imala si pravo. Uzimala sam vas zdravo za gotovo, jer sam mislila da ćete uvek biti tu. Sve dok se jedno jutro nisam probudila i shvatila u kolikoj sam zabludi živela. Tvog oca više nije bilo, a ti si već uveliko odrasla i otišla za svojim snovima. Iskreno se nadam da ti nećeš ponoviti moje greške.", oči mi se pune suzama dok je slušam.

Izgubim se u mislima, tražeći prave reči, kojih jednostavno nema. Šta god da bih rekla, deluje mi suviše banalno.

Telefon, koji zazvoni u spavaćoj, me podseti na Feđino prisustvo. I njen pogled je usmeren ka vratima moje sobe, kao da bi kroz njih želela da vidi s kim sam to provela dan.

"Vraćam se odmah.", uz kratko izvinjenje se izgubim iz njenog vida. Zateknem ga usredotočenog na telefon, dok ozbiljnog izraza lica kucka poruke. Podigne pogled ka meni, pa mi priđe, pritom zaboravivši na telefon.

"Всё в порядке?", istovremeno izgovorimo, što proprati smeh. Posmatra me, dajući mi prednost da odgovorim prva.

"Sve je u redu. Rešile smo problem.", kratko odgovorim, pa ga pogledam upitno, jer i mene interesuje o čemu je reč.

"Anton je zvao. Kaže da Adrian želi sve da nas vidi na terenu za sat vremena. I da, rekao je da nije mogao da te dobije, a pokušavao je par puta.", dokopam se telefona sa noćnog stočića, samo da bih skapirala kako je ugašen. Verovatno je baterija.

"Šta uopšte želi od nas?", ništa mi nije jasno. Adrian se do skora nije ni pojavljivao na poslu, a sad nam od jednom ugovara sastanak.

"Blizanci ne znaju. A vala ni ja nemam predstavu. Možda ponovo želi da održi neki govor, ipak nas sutra očekuje utakmica sa Mančesterom."

Moje pretpostavke pak nisu tako pozitivne.

"Šta ako zna?", posmatram ga prestravljeno. Ne želim da ostanem bez kluba, skoro isto koliko ne želim da ostanem bez njega.

"Nema šanse, Ala, bezveze paničiš. A sve i da zna, zar misliš da bi zaista mogao da te otpusti? Pa ne bi mogao da živi od navijača, a ni ja onda ne bih imao razloga da se suzdržavam, pa se svakako ne bi dobro proveo.", pokušava da me umiri, ali ne polazi mu za rukom.

"Ты мне доверяешь?", klimnem glavom, na šta me privuče u svoje naručje.

"Zar onda zaista misliš da ne bih uradio sve da te zaštitim?"

Mišljenje? 💙