𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•67•

"Доброе утро, Pavel.", pozdravim ga uz osmeh, po poslednji put za ovu sezonu. Momci su jučerašnjom igrom protiv Krilja Sovjetova i zvanično završili učešće u ligi.

"Доброе утро, vaše visočanstvo.", pokloni mi se, što me natera na smeh. Volim ljude, koji su uvek ovako opušteni, jer ja baš i nisam jedna od njih.

"Jesu mi momci stigli?", upitam, u sebi razmišljajući o odmoru, koji mi počinje od sutra. Prvu sedmicu ću provesti u Rimu u bolničkom krevetu, ali čak me i to raduje. Najzad će sve moje muke s kolenom prestati.

"Za divno čudo, jesu. Dobro si ih dresirala.", ponovo se nasmejem, pa uz kratak pozdrav krenem ka svlačionici.

Čudan je osećaj kad shvatim da od sutra neću svako jutro provoditi ovde s njima. I znam da je u pitanju samo mesec dana, ali čudno je. Uvek mi ostaje WhatsApp grupa i njihove gluposti u njoj.

"Как настроение?", privučem pažnju na sebe odmah s vrata. Dobijem par kratkih odgovora, koji uglavnom zvuče umorno. 

Kasno smo se vratili iz Samare, a Adrian je tražio da se rano dođe na stadion. Želi da im čestita na dva osvojena trofeja, da bi ih zatim maltretirao još jednim susretom s navijačima. Otkako je otkrio taj tip događaja, ne prestaje da ih organizuje.

"Moglo se još malo spavati.", Dmitri ne uspe ni da izrazi celu misao, jer ga zevanje prekine. Nakon njega pola svlačionice počne da zeva. Sasvim ih razumem.

"Moglo je da nam je Adrian dopustio.", kad god se ponadamo da ćemo malo duže spavati, on smisli neku novu glupost, zbog koje nas dovuče na stadion. Mislim, u planu je svakako bilo da se vidimo danas kako bismo se dogovorili oko povratka treninzima, ali ne pre jedan. Sad je osam, a mi smo svi tu.

"Taj čovek je lud. Kako bih ga samo nokautirao, koliko mi ide na živce.", Anton prokomentariše, a meni padne na pamet da nisam ni videla ni čula Alekseja otkako sam stigla.

"Gde ti je brat?", upitam zbunjeno. Zar bismo mogli na odmor, a da Aleksej ne napravi neku glupost pre toga?

"Malopre je bio ovde. Žalio se kako je nenaspavan, kao da je on jedini.", blizanac prevrne očima, dok ja prelazim pogledom po svlačionici. Nigde ga nema.

"Hoću da pronađete Alekseja u roku od pet minuta. Čekaću vas na terenu.", i sama sam nenaspavana toliko da nemam volje da se bavim Aleksejevim nestankom. Pustim ih da se sami pomuče, a ja za to vreme krenem ka terenu.

Koračam ka svojoj klupi, usput kuckajući poruku mami. Nekad imam utisak da ta žena nikad ne spava. Kad god da ja ustanem, ona je već budna.

Dignem pogled s telefona, pa počnem da se smejem, pošto sam upravo sasvim slučajno pronašla Alekseja. Leži na mojoj klupi pokriven klupskom trenerkom i spava. Nemam srca da ga budim, a znam da moram, jer nas Adrian već čeka na glavnom terenu.

"Ljoh.", nežno ga prodrmam, u nadi da će to biti dovoljno da otvori oči. Naravno da nije dovoljno.

"Ljoh.", malo glasnije ponovim, a on se promeškolji nezadovoljan što ga neko dira. Ni ja ne volim kad me neko budi, ali ovaj put nije moja krivica.

"Samo još pet minuta, mama.", suzdržavam smeh, pa ga još jednom malo snažnije prodrmam, ne bi li se napokon probudio. Umesto toga, pokuša da se okrene, kao da će ga to spasiti ustajanja, no obzirom na širinu klupe, završi na travi.

Prasnem u smeh, kad skapiram da ga ni to nije nateralo da otvori oči. Volela bih kad bi i moj san bio tako čvrst.

"Nigde ga nema.", Anton me obavesti, nakon što su najverovatnije pretražili sve osnovne prostorije. Zbog klupe, koja ga skriva, ne vidi Alekseja, pa ja odlučim da mu dopustim još pet minuta sna. Nećemo propasti ukoliko zakasnimo koji minut.