𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•77•

"Idemo!", u trenutku kad lopta uđe u gol, ostanem bez glasa. Od huke sa tribina, više ne mogu da čujem ni sopstvene misli. Ceo stadion je u transu zbog rezultata na semaforu.

"Я в восторге!", ni Kiril nije ništa bolji od mene. No kako ne vrištati od oduševljenja kad momci prosto demoliraju ekipu Zenita? I prethodne dve utakmice protiv njih su bile odlične za nas, ali ovo je novi nivo.

Od prvog minuta provedenog na terenu, nametnuli smo svoju igru i oni jednostavno ne uspevaju da se saberu. Kad primiš tri gola u deset minuta, ne čudi što ne možeš da se oporaviš. Niko nije mogao ni pretpostaviti da će utakmica poći ovim tokom. Čak ni ja.

 Kad god smo igrali protiv njih, igra je bila ujednačena i uglavnom više defanzivna. Svaki put su nijanse odlučivale. Ovo danas je pak atomski fudbal.

Pogledom pratim kretanje lopte po terenu i priznajem, nikad nisam bila ponosnija na njih. Da, od svih trofeja za koje smo se borili ove sezone, ovaj je najmanje bitan, ali samo odigrati jednu ovakvu utakmicu protiv ekipe kao što je Zenit, vredno je ponosa. Naročito kad je ovo poslednja utakmica, koju provodim s njima.

Očigledno je koliko su napredovali u periodu od one prve utakmice protiv Orenburga pa do ove danas. Postali su pravi tim, koji je uvek gladan pobede, a sećam se koliko su problema sa motivacijom u početku imali. Naravno, znam da deo zasluga za to ide meni, ali mislim da su ipak oni sami najviše zaslužni za takav napredak.

Feđine zasluge su takođe ogromne. Došao je iz drugog kluba, ali mu, za razliku od mnogih drugih fudbalera u sličnim situacijama, nije bilo potrebno previše vremena da se uklopi. Pokazao se kao pravi lider onda kad je to bilo najpotrebnije i tako zaslužio sebi titulu kapitena. Čak i kad ja nisam mogla da utičem na njih i podstaknem ih da budu bolji, on je mogao.

Kao što i mene uvek podstiče da budem bolja. Znam da zvuči kao kliše, ali istina je da sam najbolja verzija sebe baš onda kad sam s njim.

"Za ovo što si ti postigla s njima je bilo potrebno dosta magije. Jesi svesna toga?", samo se osmehnem na Kirilovu konstataciju. Svesna sam, ali sam isto tako svesna i da nisam ja bila mađioničar. Moj dragi pak jeste.

I ne samo kad su fudbal i tim u pitanju. Uneo je magiju i u moj život i njom sredio sve što nije valjalo.

"Ako Adrian bude pametan, ti si na redu.", još uvek nije doneo odluku o tome ko će mi biti naslednik. Nema još mnogo vremena da je donese, jer od sutrašnje konferencije za štampu i zvanično prestajem da budem šef stručnog štaba Lokomotiva.

"Još uvek ne verujem da si me zaista predložila za svoju zamenu.", ne prestaje da se iščuđava tome, otkako je saznao. Koga bih drugog i mogla da predložim, pored njega živog?

"Zamisli izabere me, a pre toga rasproda pola tima. Tačno da sedneš i plačeš.", pogledam ga, kapirajući da je to vrlo moguća opcija. 

Ni Feđa još uvek nije saopštio svoju odluku Adrianu. Nije je saopštio ni meni, mada nisam ni pitala. Ne želim da ga pritišćem, jer znam da nije lako doneti takvu odluku, a neophodno je da je sam donese.

Vriska navijača nas natera da prekinemo razgovor i usmerimo svoje poglede na teren. Momci su upravo zabili još jedan gol i već nam je svima jasno da će ovo biti naša najveća pobeda ove sezone. Istina, davali smo i više od četiri gola, ali ne protiv ekipe ovakvog kvaliteta.

Nas dvoje se zgledamo, ne kapirajući šta se tačno dešava, dok momci proslavljaju pred našom tribinom. Da budemo potpuno iskreni, skoro ceo stadion je trenutno naš. To nam je ipak najveći uspeh.

Kad pred kraj utakmice padne i peti gol, stadion eksplodira. Šest godina sam provela u prvom timu ovog kluba i imam više od dvesta utakmica iza sebe, ali nikad nisam prisustvovala ovakvoj atmosferi. Čak ni na svim onim utakmicama najletnijih takmičenja, na kojima sam bila u ulozi navijača, atmosfera nije bila ovakva.

Bez ikakve nadoknade, sudija svira kraj, proglasivši nas na taj način osvajačem Superkupa. Jedna sezona - tri trofeja. Ni u ludilu nisam očekivala ovakvu sezonu, kad sam pre malo više od godinu dana preuzela tim. 

Dočekam momke uz osmeh. Bila sam ubeđena da će poslednjim zviždukom početi poplava, u vidu mojih suza. Sad ne mogu da prestanem da se smejem. Poklonili su mi sezonu života. Ušla sam u istoriju. Ostavila sam trag, a to mi je bila najveća želja. Kako onda da plačem?

Protivnička ekipa uz svojih par hiljada navijača, nakon podele medalja, napusti teren, a mi nemamo tu nameru. Pevamo, skačemo, vrištimo od sreće, sa sve trofejom, rizikujući njegovu sigurnost.

Ni tribine se ne prazne. Navijači žele da proslave odličnu sezonu s nama. Upijam sve ovo, jer znam da je poslednji put. Odlazim u velikom stilu.

"O čemu razmišljaš?", osetim dve ruke oko svog struka, kojima potvrđuje sva dosadašnja nagađanja. Osmeh na mom licu je od uva do uva zbog toga. Tako dugo sam želela normalnu vezu, bez glupog skrivanja. Napokon je imam.

"O tome koliko sam zapravno srećna. Sve zahvaljujući tebi.", okrenem se ka njemu, samo da bih videla taj prelepi osmeh. Ne dopusti mi da dugo uživam u njemu, već me privuče u poljubac.

Odvojimo se, kad stadionom odjekne Aleksejev glas. Nekim čudom je mikrofon završio kod njega, što preti da bude događaj dana.

"Hvala vam svima što ste danas tu. Hvala vam što ste tokom cele sezone bili uz nas, ma gde da smo igrali. Bili ste nam velika motivacija pred svaku našu utakmicu i nadam se da će tako biti i naredne sezone. Uspeh je i vaš.", posmatram ga iznenađeno, jer nisam očekivala da će govor biti ovako savršen.

Anton pokuša da mu otme mikrofon, kako bi i sam rekao par reči, ali mu blizanac to ne dopusti. Očito da želi još nešto da kaže.

"Želim da se zahvalim osobi, koja je glavni odgovorni za sve ovo. Osobi, koja je od jednog običnog tima napravila porodicu, koja će, hvala Bogu, kroz par meseci dobiti novog člana. Osobi, koja je istrpela sve naše gluposti, naročito moje, i koja je bila uz nas kad god smo imali neki problem. Rekao sam da ste nam vi bili velika motivacija, ali ona je ipak bila najveća, jer nas je upravo ona naučila da ostavimo srce na terenu."

Mislila sam da neću pustiti suzu, ali nisam predvidela ovo.

"Ala, hvala ti za sve. Uvek ćeš biti deo naše porodice, ma gde na svetu bili. Molim vas sve jedan ogroman aplauz za najdivnijeg trenera, kog je ovaj sport ikad video."

Feđa me privuče u zagrljaj, jer kapira da već uveliko plačem. Aplauz, koji je Aleksej zatražio, mu pruži šansu da mi kaže svoju odluku vezano sa Španiju.

"Ostajemo."