𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•39•

☝ Obožavam ovu pesmu i bukvalno mi je obeležila celo leto 🙈 Nekako je neobična, drugačija 💙 ☝

"Odmaraš?", nema potrebe da se okrenem, glas mi je odlično poznat.

"Razmišljam.", spusti se na travu pored mene, a ja još uvek tupo posmatram kroz gol.

"Šta te muči?", za trenutak ga pogledam, pa se osmehnem kad shvatim da ga zaista interesuje.

"Gluposti. Mene uvek muče gluposti."

Možda i zvučim sarkastično, ali nisam. Zapravo sam mrtva ozbiljna. Uvek se nerviram zbog nekih glupih sitnica. S većim problemima se pak mnogo lakše nosim.

"Znači, nije u pitanju Antonova povreda.", eliminiše događaj od danas, pošto zna da to nikad ne bih mogla smatrati glupošću.

"Zdravlje, takođe, nije, jer bih primetio da ponovo otežano hodaš.", nastavi s eliminacijom, a onda me pogleda, kao da je shvatio o čemu je reč.

"Muče te ljubavni jadi.", ne krijem šok, jer me je upravo po ko zna koji put pročitao. Ide mu sve lakše i brže.

"Odlično slušam, tako da slobodno pričaj."

Sama činjenica da se ponudio da me sasluša mi izmami osmeh na lice. Ne kapiram razlog, ali spremna sam da  mu ispričam ceo svoj život, ne krijući nijedan detalj, kao što to inače radim.

"Nema tu mnogo šta da se priča. Po prvi put u životu sam prekršila svoje zlatno pravilo i sve je izvesnije da sam to uradila zbog pogrešnog.", pogled mi je ponovo usmeren u daljinu, dok se u sebi pitam šta sam ja to zgrešila.

"Kakvo pravilo?", zatraži da mu to detaljnije objasnim, na šta kao ludak počnem da se smejem.

"Znaš, nakon što mi je tata umro, mama je bila sasvim slomljena. Pobegla je u Jaroslav, ostavivši sve njegove fotografije i sve ostale uspomene sa mnom u Moskvi, jer nije mogla da podnese njegovu smrt. Imala sam osamnaest i mogla sam da vidim koliko ljubav može da boli, pa sam pod uticajem svega toga donela svoje zlatno pravilo. Jedino pravilo, koje sam slepo poštovala - bez ljubavi."

Pogledam ga na trenutak, ali ne vidim nikakvu reakciju. Ne smeje mi se, iako je cela ta situacija užasno glupa. Štaviše, pažljivo me sluša.

"To možda i nije bilo dobro pravilo, ali me poštedelo mnogo boli i slomljenog srca. I prvi put kad sebi dopustim da mi se neko dopadne, Marina, koja nikad nije pogrešno procenila, proceni da taj neko uopšte nije za mene. Što je najgore, sve više uviđam da je bila u pravu."

Par trenutaka me ćutke posmatra, a onda kad shvati da sam završila, progovori.

"Imam utisak da nisi loše volje samo zbog potencijalnog prekida.", opet me pročita.

"Imaš dobar utisak. Prekid kao prekid, nismo ni bili dovoljno dugo zajedno da bih sad cmizdrila zbog toga. Više me muči to što ne kapiram dokle ovako. Dokle ću se truditi da budem idealna, kad ti moji napori ne služe apsolutno ničemu?"

Jednostavno sam umorna od toga da skrivam delove sebe i svog života, samo kako bih se nekome dopala. Zar ne mogu nekome da se svidim ovakva kakva sam?

"Ne kapiram, kako se to trudiš da budeš idelna?", posmatra me zbunjeno, ne shvatajući šta sam želela da kažem.

"Koliko ti toga znaš o meni?", pogledam ga upitno, iščekujući odgovor.

"Znam da te još uvek boli očeva smrt, što je sasvim normalno. Znam da na sebe i dalje gledaš kao na invalida, iako sam ti rekao da to ne radiš. I znam koliko ti je stalo do tima, mada se trudiš da to prikriješ vikom. Rekao bih da je to dovoljno."

"Maksim ne zna ništa od toga. I nije on jedini. Od svih krijem takve stvari, jer se plašim reakcija.", ne mogu da se opustim dovoljno da bih o tome otvoreno pričala s drugima.

"Zašto?", po pogledu znam da već ima svoj odgovor, ali svejedno me pušta da iznesem svoju perspektivu.

"Zamisli iduću situaciju - upoznaš neku devojku, dopadne ti se, počnete da izlazite i onda saznaš da će zbog svoje opsesije poslom vrlo verovatno za koju godinu zaglaviti u kolicima. Zar ne bi pobegao glavom bez obzira?"

Jedan dug minut ćuti, a meni je očajnički potrebno da čujem njegov odgovor.

"Ako mi se zaista dopada, ne bih.", prekine tišinu, a ja nisam sigurna kako da reagujem.

"Zar bi zaista mogao da vidiš budućnost s takvom osobom? Znam kako izgleda biti u kolicima, istina nisam u njima provela mnogo, ali svejedno znam koliko je pomoći takvoj osobi potrebno. Ti si fudbaler i kući provodiš minimum vremena, što znači da bi nešto radikalno moralo da se promeni. Da li bi stvarno bio spreman da okončaš karijeru zbog ljubavi?"

Ja na njegovom mestu ne bih. Pobegla bih glavom bez obzira.

"Ala, nije fer što me to pitaš.", skrenem pogled, kapirajući da sam prešla granicu. Promumlam izvinjenje, najzad svesna da niko ne bi uradio takvo nešto zbog ljubavi. Ovo je realan svet i u njemu se bajke ne ostvaruju, na žalost.

"Nije fer što me to pitaš, jer ja sam već preko ušiju zaljubljen u jednu takvu devojku."

Jezik mi se zaveže, dok ga pogubljeno posmatram. Mora postojati neko logično objašnjenje za ovo, zar ne?

"I znam da bih bio spreman i na to i na mnoge druge stvari zbog nje, ali džaba, ona me nikad neće gledati na taj način. A ako Maksim ne bi, onda, baš kao što sam i mislio, nema mozga."

Da li mi je on to upravo priznao da je zaljubljen u mene?

Nemo ga posmatram, zatečena svim što je rekao. Ni on ne skida svoj pogled s mene, kao da tako pokušava da mi kaže kako stoji iza svojih reči.

"Znaš, Marina mi je predvidela onog pravog. I u tom momentu sam pomislila kako sigurno greši, jer ja nikad ne bih mogla biti s njim. Stvar je u tome što ona nikad ne greši."

Primetno uzdrmanim glasom izgovorim, mada ni sama nisam sigurna zbog čega mu to pričam. No, izgleda da on shvata, jer mu na usnama zatitra blagi osmeh.

Zaustim da izbacim iz sebe naredno pitanje, koje me muči, ali ne uspem. Već u idućem trenutku, njegove usne su nežno naslonjene preko mojih.

Iznenadim se, jer mi je osećaj potpuno stran. Ne osećam strast, kao što sam navikla. Zapravo, ne osećam ništa od onoga što bih očekivala kod poljubca.

Osećam jedino ljubav.

Jeste iznenađeni? 😋 Obećala sam vam da će vam se ovaj deo dopasti i evo, ispunila sam obećanje 😂 Jeste već bili u potpunosti odustali od Feđe? Kakvi su komentari? 💙 Mnogo sam radoznala 😅🙈