𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•42•

"Привет.", kratko ga pozdravim, dok se smeštam na stolicu preko puta njegove. Nema poljupca, nema zagrljaja, i vidim da je to i sam primetio.

"Что случилось?", ozbiljan je, što mi se dopada. Šanse da će mi praviti problem su samim tim znatno manje.

Naručim mineralnu, pa se okrenem nazad ka Maksimu, nakon što konobar ode ka baru. Nije mi baš drago što ovo radimo u Fortepjanu, gde smo se upoznali, ali mesto neće promeniti razlog zbog kog sam prihvatila razgovor. Sačekam da mi konobar donese naručeno piće, dok u glavi formulišem misli.

"Kakvo je ono pitanje bilo?", pita me nervozno, jer mu još uvek nisam dala odgovor ni na prethodno pitanje. Otpijem gutljaj mineralne, pre nego što ga pogledam.

"Rekla sam ti već, Maks - bitno pitanje. Ne mogu i ne želim da ti objašnjavam zbog čega mi je to najednom toliko bitno, ali razlog svakako postoji."

Ako počnem da mu objašnjavam, moraću da mu ispričam pola svog života, a to bi mi oduzelo previše vremena. Vremena, obzirom na sutrašnju utakmicu sa Lionom, nemam, a vala nemam ni živaca da ponovo prolazim kroz sve što mi se desilo. Dugujem Feđi da ovo što pre okončam, inače bih sad ponovo prolazila kroz taktiku.

"Ne kapiram te, Ala, majke mi.", znam da mu ništa nije jasno, ali jasnija ne mogu biti.

"Svakako me ne bi razumeo i da ti objasnim. Ti i ja smo, Maks, dva različita sveta. Priznajem, bilo mi je lepo, ali mi prosto nismo jedno za drugo."

Želela sam da verujem u suprotno, ali Marina je kao i uvek bila u pravu. Zaista ne znam da li je to šesto čulo ili pak dar od Boga, no šta god da je u pitanju, nepogrešivo je.

"Je l' ti to raskidaš sa mnom?", oči boje mora me u šoku posmatraju, a ja samo klimnem glavom. Može da misli sve najgore o meni zbog hladnokrvnosti s kojom to činim, drugačije ne umem. Naučila sam da se ni za šta ne vezujem ozbiljno, jer bez svega pre ili kasnije ostanem.

"Что за хрень, Ala? Malo se pokačimo, odeš na odmor, sve vreme me kuliraš i onda rešiš da raskineš sa mnom, bez ikakvog objašnjenja. Za šta ti mene smatraš?", glas mu je ljut, i već vidim da ovo neće proći tako lako.

"Šta ti hoćeš od mene, Maks? Postavila sam ti pitanje, ti si mi dao odgovor, na osnovu kog sam shvatila da ne možemo da ostanemo zajedno. Ne vidim u čemu je sad problem.", još uvek pokušavam da ovo smireno okončam. Nemam nikakvu želju da kvarim mišljenje o njemu.

"Hoću objašnjenje. Kakve veze to, što sam rekao da ne bih bio s invalidom, ima s nama?", pomno me posmatra, očekujući objašnjenje. Zavratim nogavicu pantalona do kolena, pa mu pokažem ožiljak, kog me uvek bilo stid. Njegov pogled mi da do znanja da ga dosad nije ni primetio.

Feđi pak ništa ne može promaći.

"Trenutno to možda nema veze s nama, ali ne želim da trošim vreme ni tebi, a ni sebi, uzalud."

Ćuti, pogleda zalepljenog za moj ožiljak. Znam da sad kapira i da mu je neprijatno.

"Nisam mislio tako, Ala.", promuca, na šta se samo nasmejem, dok nameštam nogavicu nazad.

"Nije bitno, Maks. Ne bih mogla da ti upropastim život takvom obavezom."

Kao što ne bih mogla ni Feđi. Mrzela bih sebe da budem krivac za kraj jedne takve karijere. Izgleda da me i s njim čeka jedan ozbiljan razgovor, kad utakmica sa Lionom prođe.

"Sigurno ne postoji način da budeš dobro?", čujem žaljenje u njegovom glasu i to je ono zbog čega nikad nisam volela da pričam ljudima o svom stanju. Mrzim kad me sažaljevaju.

"Biću dobro, ali u kolicima.", zaista verujem u to. Istina pod uticajem sam obećanja, koje mi je dala jedina osoba, koja razume moju odluku. Ja njegovu pak ne razumem, mada se trudim.

"Tako mi je žao, Ala.", imam takav poriv da pobegnem odavde. Ne mogu da podnesem da me posmatra kao da umirem. Treba mi podrška, ne sažaljenje.

"Всё нормально.", ponovo prislonim staklo usnama i ispijem providnu tečnost, kako bih smirila živce. Zvuk telefona prekine neprijatnu tišinu, a činjenica da sam prepoznala zvuk WhatsApp-a me tera da ga pronađem u torbi. Jedino s momcima komuniciram tu, a obzirom na sutrašnju utakmicu, samo mi negativne misli padaju na pamet.

Smolov 🤴⚽👽

Šta kažeš da još jednom prođemo kroz taktiku za sutra, uz večeru kod mene? 😏

Osmehnem se zbog poruke, iskreno oduševljena ponudom. Volela bih da tako provedem veče.

"Sigurna si da ne postoji još neki razlog za naš raskid?", znala sam da neće propustiti priliku da pokaže svoju ljubomoru.

"Sigurna sam."

S Feđom ionako neće biti ništa. Niti želim da mu stvorim probleme u klubu, niti želim da zbog mene okači kopačke o klin. Ne bih to sebi nikad oprostila.

"A sad me izvini, Maks, imam obaveza. Ne igra se plej-of Lige Šampiona svaki dan.", glas mi je hladan, dok vadim novčanik kako bih sama platila svoje piće.

"Ala, ne vređaj me.", pogleda u novac u mojim rukama, pa ga uz klimanje glavom vratim nazad.

"До свидания, Maks.", napustim lokal, ne osvrćući se za sobom. Smestim se u automobil, nakon čega se vratim na poruku od malopre.

Kažem da imam i razlog za slavlje 😂

Naravno, raskid sam po sebi nije razlog za sreću, ali to što više neću morati da se pretvaram da sam neko ko nisam, jeste. No, pomisao da ne mogu da zadržim jedinu osobu, pored koje mogu da budem sasvim svoja, mi ipak kvari raspoloženje.

Opsujem kad se ponovo nađem pred stepenicama, koje vode do šestog sprata i njegovog stana. Gura me želja da ga vidim, inače bih odavno odustala od ove nemoguće misije. Osetim neopisivu sreću kad se nađem pred vratima njegovog stana.

Ovaj put pozvonim i ostanem pred vratima, čekajući da mi otvori. Odmeri me s osmehom i polako kapiram da će mi razgovor s njim pasti mnogo teže, nego onaj s Maksimom. Ni ne uđem u stan, a on me već privuče u poljubac. Priznajem, nerealno mi prija.

"Šta to miriše?", upitam, nakon što se nađem u hodniku, koji me prethodni put činio nervoznom. Sad se pak osećam znatno opuštenije.

"Pasta karbonara.", odgovori, na šta ga pogledam u neverici. Pođem da ga upitam kako zna, ali me njegov osmeh zaustavi.

"Jedna ptičica mi je šapnula da si u ljubavi s italijanskom kuhinjom."

Srce mi se stegne, jer kapiram da ovo među nama neće potrajati. I želela bih da o tome mogu sad da porazgovaram s njim i da prestanem da osećam ovaj pritisak u grudima, ali ne smem da rizikujem sutrašnju utakmicu.

"Rekla si da imaš razlog za slavlje.", posmatra me upitno, a meni osmeh zatitra na usnama.

"Ne ljubiš više tuđu devojku."

Blistavi osmeh na njegovom licu, koji je izazvala ta vest, mene trenutno ubija, jer znam da neću biti ni njegova.

Trenutno me obožavate, zar ne? 😂 Rekla sam ja da ne treba prerano da se radujete 😏 Kakvi su komentari, kakva predviđanja? 💙