𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•38•

☝🏼 Remix je radio jedan dečko kog ja lično znam, pa bi mnogo značilo, ako biste mu ostavili lajk u znak podrške 💙 ☝🏼

Pogledom prelazim preko terena na kom ćemo raditi u narednom periodu. I Zenit, i Rostov, i Spartak su se sinoć smestili u svoje hotele, svi spremni za kup, koji ćemo u okviru priprema odigrati. I mada shvatam da je to samo prijateljski kup, imam blagu tremu.

"O čemu razmišljaš?", Kiril me ne ispušta iz vida otkako smo stigli. To mi pomalo ide na živce, ali ne mogu da se ljutim na njega, jer znam da je još uvek zabrinut za mene. Pretpostavljam da se plaši da ću napraviti neku glupost.

"O kupu. Želim taj trofej.", želim da osvojim sve što mogu. Neću se dugo zadržati na ovoj poziciji, a svejedno želim da postignem blistav rezultat.

"Ako nastaviš tako, moraću da se složim s Aleksejem. Je l' ti ikad razmišljaš i o čemu drugom?", posmatra me uz blag osmeh, a ja odmahnem glavom. 

"Gde su dosad?", usmerim pogled na sat, kapirajući da ponovo kasne. Izgleda da bi ih ubilo kad bi makar jednom došli na vreme.

"Hoćeš da odem da ih zovem?", ponudi se, ali na vratima hotela ugledam Smolova i Ljošu, pa ga odbijem.

"Šta je sa ostalima?", upitam, nakon što se dovuku do terena. Ne kapiram u čemu je stvar, ali deluju mi umornije, nego sinoć kad smo se smestili.

"Pola tima se komiralo. Nismo mogli da ih probudimo.", Aleksej mi objašnjava, čime zaradi moj zbunjeni pogled.

"Kako misliš ne možete da ih probudite?", ton mi je zabrinut, dok u glavi prolazim kroz milion i jedan loš scenario.

"Ma kreteni su sinoć do četiri igrali turnir u FIFI.", Smolov kratko pojasni, na šta se sad već mrštim. Šta mene sve s njima neće snaći?

"Ja sam ispao u prvom kolu, pa sam mogao da se naspavam.", Aleksej se ponosno nasmeje, kapirajući da je ovaj put ispao pametan.

"Zar nisam rekla da se odmah ode na spavanje? Какого чёрта mene ovde niko ništa ne sluša?"

Pokušavam da se smirim, jer ću u suprotnom otići u hotel i probuditi ih sve do jednog, pa makar Marinin prutić morao da radi.

"Давай, расслабься. Pomerićemo trening za podne i sve će biti u redu.", ponovo je Smolov taj, koji pokušava da reši problem. Hvala Bogu pa je barem jedan od njih dovoljno zreo.

"Odakle im konzola?", upitam, svesna da je nisu mogli prokrijumčariti. Strogo im je zabranjeno i znaju kako bi to završilo.

"Iznajmili su je na recepciji.", ni Aleksej ne zaostaje s objašnjenima, uživajući u tome što po prvi put nije na listi krivaca. Pretpostavljam da mu to što Anton jeste pruža dodatnu satisfakciju.

"Gde si pošla?", obojica me gledaju zbunjeno, a ja samo odmahnem rukom i nastavim ka recepciji. Ne mogu da verujem da moram da zahtevam od hotela da im ubuduće ne izlaze u susret. Gori su nego kakva deca.

•••

"Zbog gluposti, koju ste napravili, od večeras ću vam uzimati telefone pred spavanje. Ako već želite da se ponašate kao deca, onda ću vas i ja tako tretirati."

Želim da im fokus bude na pravom fudbalu, a ne nekim fudbalskim igricama.

"Mene će Daša u top staviti, ne budem li joj se javljao.", Anton preuzme Aleksejevu ulogu, dok mu se on smeje. Divno je što njega sve ovo zabavlja.

"Apsolutno me ne dotiče. Lepo sam rekla da se ode na spavanje, zbog ranog jutarnjeg treninga, a šta ste vi uradili?", ne krijem koliko sam ljuta. Samo su oni sposobni da me ovako iznerviraju.

Imala sam priliku da propratim treninge ostalih ekipa i svi su ovde došli usredsređeni na kup. Jedino moji idioti dođu da bi igrali igrice celu noć.

"Hoću taj trofej. Ne terajte me da zbog toga promenim odnos prema vama."

Volim to što sa svojim igračima imam prijateljski odnos, ali nisam spremna da zbog toga rizikujem uspeh. Naročito, jer znam da nemam mnogo vremena, za sve što želim da postignem.

Smolova zadužim da povede zagrevanje, dok se sama vratim ka Kirilu, koji mi maše telefonom.

"Maksim zove treći put zaredom.", objasni, pa mi pruži moj telefon. Prihvatim poziv, iako sam već dovoljno nervozna i bez njega.

"Алло.", javim se nestrpljivo, jedva čekajući da završimo ovaj poziv. Nikako nemam volje za razgovor s njim.

"Привет, Ala. Nisi mi se javila juče.", podseti me na obećanje, koje sam više nesvesno dala na kraju prethodnog poziva.

"Na treningu sam, Maks. Ako nije u pitanju ništa hitno, trebalo bi da se vratim momcima.", uvek se izvlačim na njih, pa bi i glup shvatio da se nešto dešava.

"Tebe uopšte ne zanima šta želim da kažem?", ton mu već postaje ozbiljan.

"Dovoljno si rekao juče.", pogledom pratim momke, dok nehajno vodim razgovor s njim.

"Я же ничего не сказал! Postavila si mi onakvo pitanje, a onda si, ne sačekavši da odgovorim, prekinula poziv!"

"Ладно, šta bi mi odgovorio?", upitam, mada odgovor ne želim da znam. Ne želim ponovo da se osetim neželjeno.

"Ну давай, Ala, kakvo ti je to uopšte pitanje?", kapiram da sam ga zbunila, ali ne vidim što je toliki problem odgovoriti.

"Bitno pitanje, Maks, veoma bitno. Ako ne možeš da mi daš odgovor, ne vidim o čemu onda imamo da pričamo."

Nemamo nikakvu budućnost, ukoliko on ne bi mogao da bude sa invalidom. Koliko god da mi bilo teško da se pomirim s tim, nesumnjivo ću to uskoro biti.

"Ne znam, Ala, jebeno ne znam. Ne kapiram što me to pitaš, niti zašto ti je to najednom toliko bitno, ali ne, ne verujem da bih mogao.", srce mi se stegne, ali ne kažem ništa.

Znala sam da će biti ovako. Kome je još u životu potrebna takva odgovornost?

"Izvini, Maks, ali sad zaista moram da idem. Posao me zove.", ne sačekam odgovor, već jednostavno prekinem poziv.

Okrenem se nazad ka momcima i zateknem ih okupljene oko Antona, koji sedi na travi.

"Šta se dešava?", priđem im zbunjeno, ne kapirajući šta sam propustila.

"Meni deluje da je izvrnuo zglob.", samo mi je još to falilo. Spustim se na travu pored njega, pogledom skenirajući zglob, o kom je reč. Još uvek nije uspeo da otekne.

"Больно?", upitam ga zabrinuto, i dalje nespremna da se nosim s povredama.

"Nije strašno.", osmeh ga još uvek ne napušta, što je dobar znak.

"Kiril, ostani s njima. Smolov će mi pomoći da odvedem Antona nazad u hotel."

Bitno je što pre namestiti zglob, da ne bi zakomplikovali tako bezopasnu situaciju, a ceo medicinski tim nam je u hotelu.

"Ne brini, Ala, nije ovo ništa.", Anton mi se smeši, jer i sam zna kakav sam paničar.

"Kako si uopšte uspeo da se povrediš?"

"Aleksej i ja smo se gurkali i nezgodno sam stao.", objasni, a meni dođe da zaplačem od muke.

Oni će mene u grob oterati.

Ponovo kasnim 🤦🏽‍♀️ Imam test iz laba iz fizike danas, a naravno pojma nemam kako se šta računa, jer sam i izveštaj jedva uradila 🙈 Uz to imam da naučim sedamdeset strana teorije iz fizike, a da ne spominjemo zadatke, jer mi naredni vikend počinju kolokvijumi 🥺 Ako preživim ovaj prvi semestar, sve će biti sjajno 🙈

Deo je jedan od onih prelaznih, tako da neću da smaram za mišljenje 😂 I zaista ne znam kojom to magijom, ali svi moji najdraži delovi izlaze ponedeljkom 😂 A mislim da će ovaj naredni i vama biti jedan od omiljenih 😏💙

Fudbal ne bih da komentarišem, da džabe ne gubim živce - očajni su bili 🙄 I bolje da ne idemo na Evropsko, da se ne brukamo...