𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•16•

☝ Užasno sam se navukla na pesmu 😅 Otkako je izašla, ne prestajem da je slušam 😍🙈 ☝

"Je l' me zajebavaš?", Kiril i ja stojimo u mestu i šokirano se zgledamo. Utakmica tek što je počela, a mi smo već poveli. Toliko o Ahilovoj prognozi.

"Jebote, mi smo zaista dobili premiju, kad je on rešio da potpiše za nas.", Kiril komentariše, a ja još uvek pokušavam da shvatim šta se desilo. Momci su izašli na teren, proveli na njemu pet uobičajenih minuta, da bi onda već u šestom minutu Smolov dao gol na vrlo dobru asistenciju Žemaletdinova.

"Ne verujem.", nakon celog minuta tišine, najzad mi se moć govora vrati. Naravno, svesna sam da je ovo tek početak utakmice i da ima da se igra još devedeset minuta, ali isto se tako mora priznati da je ovo savršen početak. Da sam ga sama birala, ne bih ga bolje odabrala.

Momci se nakon kratke proslave gola, vrate na centar terena. Gazprom Arena je puna, ali to im zasad ne znači mnogo. Pogotovo pošto je ovaj gol značajno utišao domaće navijače.

Nakon tog iznenađenja u šestom minutu, utakmica krene tokom, koji sam i očekivala. Igra je poprilično defanzivna, što obično zna da bude veoma dosadno. Poveli smo i povukli se, oslonivši se više na kontranapade i greške protivnika.

Ono zbog čega pak mogu da budem zadovoljna je činjenica da smo i sa takvih defanzivnim pristupom, imali znatno više ozbiljnih šansi.

No statistika nije ta, koja odlučuje pobednika.

Već sam spremna za poluvreme i govor, koji treba da im održim, a onda šok. U poslednjim sekundama sudijske nadoknade lopta je našla put do našeg gola. Azmun je primio našu odbijenu loptu i pronašao za nju prostor u donjem desnom uglu Giljermeovog gola.

Ništa ne mrzim više od gola pred sam kraj poluvremena.

Lapočkin nam zviždukom stavi do znanja da je vreme za odlazak na odmor. Kad za desetak minuta ponovo izađemo na teren, oni će biti ti, koji će imati psihičku prednost. Baš kao što smo je mi imali celih četrdeset minuta, a nismo uspeli bolje da je iskoristimo.

"Nije loše. Očekivali smo napetu utakmicu, šta sad.", bez obzira na primljen gol, poprilično sam zadovoljna onim što sam videla. Uspeli smo da nametnemo svoju igru od samog početka, što je protiv jedne ovakve ekipe veoma teško.

"Ne smemo nipošto sad da potonemo. Odigrali smo jedno vrlo dobro poluvreme, rezultat još uvek više odgovara nama nego njima. Hoću da izađete hladne glave na teren i da počnete iznova, kao da je prvi minut, a ne četrdeset šesti. Ладно?"

Psihički momenat je u utakmicama poput ove najbitniji. Najčešće i presudan.

Položim šaku u vazduh, želeći da im na taj način pokažem kako sam uz njih. Ostali isprate moj primer, pa se u par sekundi među nama nađe brdo sačinjeno od naših šaka. Oduvek sam maštala o ovakvom trenutku.

"Только Локо, только победа!", ovaj put ja budem prva, koja uzvikne taj navijački poklič, koji smo tako lako prihvatili kao naš. I nije toliko do te četiri reči, jer one realno ne znače mnogo, koliko je do osećaja jedinstva koji uspevaju da probude u nama.

Nakon što se odvojimo jedni od drugih, krenem ka izlazu, želeći da im ostavim par minuta za sebe, no dobro poznat glas me zaustavi.

"Izgleda da si napokon počela da shvataš.", okrenem se ka njemu, pa ga zateknem kako me posmatra uz iskren osmeh. Naježim se kad mu u očima pročitam da je ponosan na mene. Prošlo je mnogo godina otkako sam kod nekoga izazvala takvu emociju.

"Спасибо.", jedva čujno mu se zahvalim, pre nego što mu okrenem leđa i vratim se na svoju klupu.

I momci kroz par minuta izađu na teren, spremni za početak drugog poluvremena. U ovom momentu shvatam da sam ponosna na njih kakav god krajnji rezultat bio. Dali su srce, a jedino je to vredno priznanja.

Baš onako kako sam očekivala, Semak izvede Nobou, a umesto njega se na terenu pojavi Jerohin. Od ovog momenta prelaze u ofanzivu, koju će biti teško izdržati. Njihova taktika me danas ničim nije iznenadila, ali sam isto tako sigurna da ni za njih nije bilo iznenađenja, kad smo mi u pitanju.

Zbog svega toga mi uopšte ne bude čudno ni kad šest minuta kasnije Azmun ponovo pronađe našu mrežu. Ono što mi je u ovom trenutku bitno jeste da na licima mojih igrača ne vidim znake predaje. Nisu potonuli, a to je jedino što sam od njih tražila.

Ne iznenadim se ni kad nakon postignutog gola krenu da vrše pritisak nad nama, izvodeći korner za kornerom. Samo polako, više od pola sata je ostalo.

Mirno sedim i posmatram sve što se dešava na terenu, a onda u šesdeset i petom minutu priđem Ederu.

"Raspoložen za igru?", upitam ga uz blagi osmeh, na šta se odmah nađe na nogama. Nakon lošeg početka, izdvojila sam vreme da sednem i obavim dug razgovor s njim. Dala sam mu do znanja šta može da očekuje od mene, ali isto tako i šta ja očekujem od njega. Na kraju smo uspeli da nađemo zajednički jezik.

Osetim zbunjen pogled rivala na sebi, jer sad verovatno očekuje da ću menjati poziciju za poziciju, što bi u ovom slučaju značilo da će Smolov napolje. I razumem što je zbunjen, jer niko pri čistoj svesti ne bi uradio tako nešto. No ovaj put želim da igram na faktor iznenađenja.

Žemaletdinov napusti teren, a umesto njega na teren kroči Eder. I to je ono što nisu mogli da očekuju od mene. Jer ko bi još u ovako bitnoj utakmici rizikovao s tandemom napadača, koji nikad nije igrao zajedno?

E pa ja bih. Bih zato što ovo nije improvizacija, već dobro promišljenja ideja. Od početka sezone sam bila svesna da će nam protiv njih trebati ogromno iznenađenje, ako želimo da pobedimo. I sukob sa Ederom, koji su svi mogli da vide, i konstantna pažnja da se Smolov i on nikad ne nađu zajedno na terenu su bili deo jednog većeg plana.

Marina nije rodila kukavicu, a ni Jurij me, bogme, nije učio da se plašim.

S osmehom na licu dočekam Ederov gol na asistenciju Smolova. Toliko sam puta na treninzima videla ovu akciju, ali nikad nije bila lepša nego sad, kad donosi nadu. Momci je pak ne proslave, jer znaju da im je svaki sekund značajan, ako žele da slavlje potraje.

Samo tri minuta nakon gola za izjednačenje, Aleksej prođe kroz odbranu protivnika i preciznim šutem savlada Lunjova. Možda jeste blesav van terena, ali je zato na terenu prava zver. To je jedini razlog što ga, i pored svih gluposti, koje pravi, još uvek držim u startnoj postavi.

Od momenta kad povedemo, krenemo još jače u napad. Jedino ih tako možemo zadržati dalje od našeg gola, a ako ne mogu da mu priđu, ne mogu ni da izjednače. Napad je najbolja odbrana i to je jedna velika istina.

Do kraja regularnog vremena, izdržimo taj tempo, a onda polako počnemo da se opuštamo, nakon što Ozdoev dobije drugi žuti i ostavi svoju ekipu sa igračem manje. Kako bismo prekratili tri preostala minuta, odlučim se na još jednu izmenu.

Pred sam kraj utakmice izvedem Smolova, koji je ionako danas odradio odličan posao. Lagano privedemo utakmicu kraju, pa Lapočkinu ne preostane ništa drugo, sem da odsvira kraj.

E tek u tom trenutku, kad se semafor zaustavi, naše slavlje može da počne.

Previše sam umorna da bih dočekala ponoć, zbog toga deo ranije 🙈 Ne znam kako se vama čini, ali ja sam ovim delom poprilično zadovoljna 😅 Obožavam ovu knjigu, jer mi je dala priliku da pišem o svom omiljenom fudbalu, kako nikad pre nisam 🙈💙

Biće mnogo više romantike uskoro, ne brinite, mada nisam sigurna koliko će vam se svideti s kim 😂 Nadam se da nećete da me ubijete, ali, u moju odbranu, već sam vam rekla da se ne nadate previše 😏🙈

Inače, kad smo već kod fudbala, tako mi je drago zbog pobede Krasnodara u kvalifikacijama za Ligu Šampiona 😍 Prošle godine su ispali u plej-ofu od Olimpijakosa, no ove godine imaju ogromne šanse da prođu PAOK 🙈 Nadam se samo da će i drugu utakmicu odigrati ovako dobro 😅💙