𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•40•

Hodam ka svom apartmanu, razmišljajući još uvek o događaju od pre dva dana. Čak mi ni pobeda protiv Zenita nije izbila taj poljubac iz glave.

Osetim ruku na svom ramenu, pa se zbunjeno okrenem ka osobi, koja mi ionako ne napušta misli. Nismo razgovarali sve od tad, jer nemam predstavu kako bi trebalo da reagujem. Misli su mi u potpunosti zbrkane.

"Прости.", jedva čujno izusti, dok pogled ne skida s mene. Vidim da mu je žao, ali ne kapiram zbog čega.

"За что?"

Stojimo na hodniku, ne obraćajući pažnju na ljude, koji prolaze.

"Znam da nisam smeo da te poljubim, ali блин, Ala, lud sam za tobom. Nisam mogao da dopustim da se zbog tog idiota osetiš manje vrednom."

Pomno ga posmatram, dok istovremeno pokušavam da smirim disanje. Šta bi trebalo da kažem na ovo? Dečko, kog sam godinama posmatrala s divljenjem, me poljubio, jer mu je stalo do mene.

"Izvini, ali sasvim sam zbunjena. Previše toga mi se desilo u prethodnih par dana i nisam sigurna da mogu da se nosim sa svim.", glas mi drhti, dok pokušavam da mu objasnim kako nisam ljuta. Kao da bih imala pravo da budem ljuta na njega, nakon svega što je za mene učinio?

"Ako ti je potrebno da te neko sasluša, zapamti da sam tu. Zapravo, šta god da ti treba, tu sam. I odmah da razjasnimo, ne želim ništa zauzvrat.", blago se osmehnem zbog njegove ponude.

"Zapravo, volela bih da me neko sasluša. U suprotnom mislim da će mi mozak eksplodirati."

On je jedna od onih retkih osoba, kojima mi nije problem da se otvorim. To što je naš odnos trenutno malo zbunjujući ne utiče na to.

Ne razmišljam o tome šta bi ostali mogli reći, kad ga pozovem u svoj apartman. Na hodniku definitivno ne mogu da pričem o svim sranjima, koja su me zadesila.

"Ne znam kako znaš za moju nesreću, ali pretpostavljam da ti je neko od momaka rekao. Završila sam u bolnici smrskanog kolena, no verujem da i to već znaš. Sve od operacije živim s veštačkim kolenom, koje mi zadaje mnogo muka.", u kratkim crtama mu objasnim ono što mi se desilo, jer nemam snage da trošim reči na to.

"Znam. Primetim svaki put kad hramlješ.", na trenutak ga pogledam iznenađeno, a onda se osmehnem, kad skapiram da mu ništa ne može promaći.

"Živim na lekovima.", podignem kutiju, koja je već napola popijena, sa noćnog stočića, što on proprati pogledom.

"Kiril ima strah da ću postati ovisna o njima, mada ja već smatram da jesam ovisna, zbog čega me naterao da nakon godinu dana odem na pregled. I zaista, nakon povratka s Kariba, posetila sam doktora. Stvari nisu pošle onako kako sam želela.", vratim kutiju na stočić, pa ga uz težak uzdah pogledam.

"Rekao ti je da ćeš završiti u kolicima?", tiho upita, a ja skupim dovoljno snage da klimnem glavom. Još uvek mi je teško da to naglas izgovorim.

"Koliko vremena imaš?", spustim pogled, jer sam ubeđena da neće razumeti moju odluku.

"Ovim tempom života - tri godine. I ne, ne planiram da se povučem. I sam si rekao - pišem istoriju, kakvu fudbaleri ne mogu. Spremna sam da se žrtvujem zbog te istorije.", teško mi je, ali ipak se smešim.

Ćutke me posmatra, dok se ja u sebi borim sa svim ovim osećanjima, koja me obuzimaju. Kapiram da je teško svariti sve ove informacije, zato ne prekidam tišinu.

"To što radiš je vredno divljenja. I pusti šta će ko reći, ako to tebe čini srećnom, onda je to prava odluka.", pogledam ga iznenađeno, jer nisam očekivala podršku. Već osećam da su mi oče pune suza, ali ne obazirem se.

"Strah me.", po prvi put izgovorim naglas ono što me danima izjeda. Donela sam odluku i ne žalim zbog toga, ali plašim se. Sama pomisao na mene u kolicima mi je zastrašujuća.

Obavije ruke oko mene, dok me privlači u snažan zagrljaj. Osećam kako mi srce lupa i sigurna sam da i on to može da čuje.

"Sasvim je normalno da se plašiš. Da budem iskren, mene bi strah u potpunosti paralizovao. Ti se pak junački nosiš s tim.", ni ne shvatim kad mi suze poteku niz obraze, kao da se trkaju koja će brže stići do njega.

Ne pita ništa, samo me još jače drži uz sebe. Pušta me da mu, u tišini, suzama nakvasim majicu.

Na trenutak se odvoji od mene, kako bi me pogledao, pa palcem pređe preko predela ispod očiju, brišući moje suze.

"Ты мне доверяешь?", šapatom upita, a ja bez razmišljanja klimnem glavom. Ne mogu to da objasnim, ali verujem mu. Od početka mu verujem.

"Obećavam ti, bićeš dobro.", da mi obećanje i mada ne znam kako će ga ispuniti, sigurna sam da ipak hoće.

"Od kad?", upitam, nedovoljno jasno, ali on me ipak razume. Imam utisak da bi me pročitao i da mu ništa ne kažem.

"Ne znam. U početku mi je bilo žao zbog svega kroz šta si prošla, pa sam se zbog toga trudio da ti pomažem, kad god sam za to imao priliku. Posle sam počeo da shvatam kako me prema tebi ipak nešto drugo vuče. Shvatio sam šta, kad se Maksim pojavio i kad sam po prvi put zbog nekoga osetio ljubomoru."

Posmatram ga, ne verujući šta imam priliku da čujem.

"Zašto, pobogu?"

Život mi se raspada i zaista ne vidim ni jedan jedini razlog zbog kog bi neko želeo da bude sa mnom. Ja bih pobegla iz sopstvene kože da mogu, koliko mi je muka od svega što mi se dešava. Ne mogu sama sebe da trpim, a on mi kaže da mu je stalo do mene.

Nasmeje se, iako ga ja ozbiljno posmatram.

"Zato što si jedina, koja bi mi postavila takvo pitanje.", posmatra me uz osmeh, no ja ga još uvek ne kapiram.

"Sećaš se da si mi rekla kako se trudiš da budeš idealna?", sačeka da klimnem glavom, a onda mu se licem razlije božanstven osmeh.

Lepši je nego na nekom starom posteru. Lepši je nego u svim mojim tinejdžerskim maštarijama. Lepši mi je nego ikad, jer kapiram da u pitanju nije samo prazna lepota.

"Nema potrebe da se trudiš. Već si idealna."

Prešli smo prvu polovinu knjige 😮 Baš bih volela da čujem mišljenja o radnji, o likovima, o vašim očekivanjima 💙 Da li sam bar ovom knjigom uspela malo da vas iznenadim? 😂

Ne mogu da vam opišem koliko sam razočaranje danas doživela. Spremim se za kolokvijume i onda ih oni, četiri dana ranije, otkažu. I umesto kolokvijuma, imaću integralne ispite 🤦🏽‍♀️