𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•57•

"Ну давай.", Anton, koji sedi na klupi pored mene, se uporno nervira zbog šansi Mančestera. Vidim da mu je teško što nije na terenu i što nema mogućnost da pomogne ekipi. I sama sam se osećala tako dok sam bila Jurijev pomoćnik. Još uvek u nekim situacijama dobijem želju da se nađem na terenu, pored njih.

"Ну давай, Dim, šta je to bilo?", viče, nakon što protivnik preseče naš, ne baš najsrećniji, pas.

"Расслабься.", obično to meni govore. No sad sam sasvim mirna. Verovatno jer sam poprilično zadovoljna našom igrom.

"Zaboravio sam koliko je teško provesti utakmicu na klupi. Mislim da nikad ne bih mogao biti trener.", nasmejem se njegovom komentaru, jer sam i sama dugo mislila tako. Onda sam doživela nesreću i trenerska pozicija je bila jedino što mi je od fudbala ostalo.

"Nikad ne reci nikad.", uzvratim uz osmeh. Kad god sam za nešto u svome životu rekla da se nikad neće desiti, desilo se. Posao trenera, uspeh u Evropi, veza s Feđom.

Ovo poslednje mi je ipak najdraže.

"Kako možeš tako smireno da gledaš?", moja smirenost ga je zbunila, što me i ne čudi. I samu me zbunjuje.

"Jedino objašnjenje, koje mogu da ti dam, je da verujem u ovaj tim. Naravno, u toku prve polusezone sam zbog većine utakmica bila nervozna.", nervirala sam se zbog svake greške na terenu. Sad pak moraju dobro da zajebu, ako žele moju reakciju.

"Идиоты!", Anton uzvikne, jer smo upravo primili gol. Pogledam ga ozbiljno, dajući mu do znanja da to ni slučajno više ne radi. Oni su moji idioti i jedino ja imam pravo da vičem na njih, ali sad to nisu zaslužili.

Ako bi trenutni rezultat bio i krajnji, igrali bi se produžeci. No, tek sledi drugo poluvreme, tako da je krajnji rezultat veoma teško predvideti.

"Šta se ti, majmune jedan, dereš na nas?", Aleksej viče na brata, nakon što se nađemo u svlačionici, a ja uprkos ozbiljnosti situacije moram da se nasmejem.

"Mir, obojica!", Feđa smiri situaciju, pa se namršteno okrene ka meni. Nervozan je, najverovatnije zbog rezultata.

"Što ste tako pokisli? Давайте, ребята, igramo četvrtfinale protiv Mančester Sitija. Zar ćemo zaista pasti u depresiju što smo primili jedan gol?", posmatram ih uz osmeh, iskreno misleći sve što sam rekla. Pa i pobeda u Moskvi je bila sasvim neočekivana i pitanje da li bi je uopšte i bilo da se Anton nije povredio.

Inat je ono što nas je poguralo prethodne sedmice.

"Polufinale još uvek nije izgubljeno. Treba vam samo jedan gol da im veoma otežate život."

Jer i da izgubimo i ne prođemo dalje, koliko još ekipa može da se pohvali da je ovako namučilo Siti? Ekipica iz Moskve, vrednosti deset puta manje od njihove, je pak uspela veoma da ih namuči.

"Samo smireno i bez nerviranja. Već ste oduševili sve ljubitelje fudbala i, ono najbitnije, oduševili ste mene. Pred utakmicu sa Šalkeom nisam verovala ni u sebe, ni u vas, a sad vidim da smo dobitna kombinacija.", smejem se, iskreno srećna kako je ovih pola godine s njima proteklo.

"Ala je najzad sasvim pukla.", Aleksej prokomentariše moj smeh, na šta se samo još jače nasmejem. Ne razumem ni sama, ali odlično sam raspoložena već par dana.

"Pući ću ja tebe loptom, ako nastaviš da me zezaš. Hvala Bogu, ruke me još uvek dobro služe.", pripretim, iako je svima jasno da je to samo šala. Smirim smeh, kako bih im rekla i poslednje što imam.

"Ako nam je ovo poslednja utakmica u Ligi Šampiona, želim da je odigrate za sebe. Ne za mene, ne za upravu, čak ne ni za navijače, već isključivo za sebe."

Koja je poenta svega ovoga, ako od pritiska ne mogu da uživaju u uspehu, koji su postigli?

Anton i ja napustimo svlačionicu, ostavivši ih da se saberu pre nego što ponovo izađu na teren. Tišina među nama vlada sve dok momci ne izađu na teren.

"Misliš da će pobediti?", upitno me pogleda, na šta slegnem ramenima. Trudim se da ne razmišljam u tom smeru.

"Znaš koji vi problem imate?", za taj problem sam i sama kriva. Posmatra me zbunjeno, jer ne kapira šta imam u vidu.

"Razmaženi ste. Mislim, lepo je to što vi ne volite da gubite i što uvek po svaku cenu želite pobedu - to je jedna od odlika velikih ekipa. No da biste zaista imali mentalitet velike ekipe morate da shvatite da ponekad nije sramota izgubiti. Treba da se pomirite s tim da nekad možeš da odigraš odličnu utakmicu, da daš sve od sebe, i da svejedno doživiš poraz."

Nisu navikli na poraze, zato se i ponašaju tako. Plaše se da izgube, kao da će biti streljani zbog toga. Upravo zbog tog straha i ne kapiraju da poraz zapravo i nije poraz, sve dok su sposobni da se podignu nakon njega.

Mene je tu lekciju naučio život.

•••

Scena, koju sam zatekla u svlačionici luta na granici između tragične i komične.

Aleksej plače. I ostali momci su vidno utučeni. A moj voljeni bezvoljno vrti onu kapitensku traku po rukama.

Naslonim se na vrata i nastavim da ih posmatram, ne narušavajući tišinu, koja ovde već neko vreme vlada. Šta god da kažem u ovom trenutku, oni će to loše dočekati. Zbog toga i ćutim.

Zadržala sam se na terenu duže nego što se od mene zahtevalo, ostavivši im pritom vremena da se oporave od poraza. No, izgleda da sam to bespotrebno uradila, jer mi i dalje deluju mrtvo.

Pogled mi se zaustavi na satu i polako kapiram da bi trebalo da krenemo ka aerodromu. Uprkos tome, nastavljam da ćutim, svesna da sad nije trenutak. Atmosfera je teška, pa je i moj entuzijazam splasnuo.

Osetim Feđin zbunjen pogled na sebi, kao da je tek sad primetio moje prisustvo, a onda ga uz glasan uzdah skrene. Pored njegovog uzdaha, jedini zvuk, koji narušava ovu tišinu je zvuk Ljošinih jecaja.

Možda sam bezosećajna, ali ne kapiram ovakvu reakciju. Razumem da im je poraz teško pao, jer su do poslednjeg sekunda verovali u prolaz. Zaista razumem. No, ne vidim ni jedan jedini razlog za suze. Блин, igrali smo četvrtfinale Lige Šampiona!

Aleksej zabije glavu u šake, dok jecaji postaju sve jači i jači. Prvobitni nagon mi je da mu očitam bukvicu što plače zbog gluposti, ali nemam srca za to. Uz uzdah mu priđem, pa ga privučem u nežan zagrljaj.

Osećam da mi se majica kvasi njegovim suzama, ali ga puštam da se isplače. Ne mogu da zaboravim sve one trenutke, u kojima je on meni pružao utehu u vidu zagrljaja.

"Эй, эй, это не конец света.", pokušam da ga utešim, ali nisam sigurna koliko mi to polazi za rukom. Više se ne osećam kao razredni starešina, već kao roditelj, što je apsurdno obzirom na razliku u godinama.

Ponovo osetim Feđin pogled na sebi, no ovaj put ga ne skrene onako brzo. Nasmeši mi se, iako je očito da ni njemu nije do smeha.

"Jeste uopšte pogledali komentare na utakmicu?", upitam, mada već pretpostavljam koji ću odgovor dobiti. Naravno da nisu, kad su se odmah sjebali.

"Dobili ste sve same pohvale. Novinari vas kuju u zvezde, već uzbuđeni zbog naredne sezone. Čestitke stižu iz celog sveta, a u Moskvi vam navijači spremaju doček. Adrian vam je spremio ogromne bonuse, jer ste premašili sva njegova očekivanja. Shvatite da nikoga niste razočarali i da nema potrebe da ovo sebi radite."

Ne samo da nikoga nisu razočarali, već su oduševili ceo svet svojom požrtvovanošću na terenu. Toliko puta sam im ponovila da svi cene kad vide srce na terenu, bez obzira na ishod.

"A šta ti misliš?", Aleksej upita, napokon prekinuvši plač.

"A šta uopšte mogu da mislim, Ljoh? Zahvalna sam vam na svemu što ste uradili i čast mi je što mogu da kažem da sam vam baš ja trener. Горжусь вами.", izgovorim uz osmeh, iskreno misleći ono što sam rekla.

Malo je reći da sam očarana njima.

Izvinjavam se na kašnjenju, na rođendanskoj sam žurci trenutno 😂 Mišljenje? 💙