𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•55•

☝ Ne mogu da ne objavim legendu ETF-a 😂 Uživajte! 💙☝

Posmatram rendgenski snimak, koji su doneli Antonu, i osećam ogromno olakšanje. Imali smo dovoljno sreće da u pitanju ne bude prelom, već samo malo gore iščašenje.

Čim se utakmica završila, banuli smo u bolnicu kako bismo bili uz njega. Veći deo tima je kasnije otišao kući, jer su i sami veoma umorni. Pre sat vremena sam uspela da nagovorim i Ljošu da ga Feđa odveze kući, pošto je i njemu san neophodan. Jedino sam još ja ostala ovde.

"Nisi svestan koliko sam se samo prepala.", dočeka moj komentar uz osmeh.

"Mislim da je ceo stadion mogao to da vidi. Da me nije onoliko bolelo, verujem da bih se, u onom trenutku kad si opsovala sudiju, valjao od smeha.", prevrnem očima, jer me zeza, ali ipak ne mogu da sakrijem osmeh. Drago mi je da je dobro.

"Žao mi je što nisam bio tu da vidim Feđin gol. Momci su rekli da je bio genijalan."

Bio je besan. To se možda po ponašanju na terenu nije moglo primetiti, ali ja ga poznajem dovoljno dobro da to prepoznam.

"Pusti gol, Anton, najbitnije je da si dobro. Naravno, jedan period ćeš morati da se držiš podalje od terena, ali gledaj na to kao na zasluženi odmor.", već vidim Alekseja kako kuka, jer nije na njegovom mestu.

"Спасибо, Ala. Znaj da si najbolji trener kog sam imao. Niko se nikad nije ovako iskreno brinuo o nama.", blistav osmeh mi se formira na licu, dok slušam njegovo priznanje. Ništa lepše nisam mogla da čujem.

Prekine nas kucanje na vratima, pa u idućem trenutku ugledamo Vasiljeva na vratima. U svom onom haosu ga nisam ni primetila, a vidim da je i kod njega isti slučaj.

"Привет, Ala. Lepo te je videti.", pozdravi me, na šta uzvratim osmehom. Poslednji naš susret nije bio baš tako lep.

"Šta kažete, doktore, kad će ovaj moj fudbaler moći kući?", prebacim fokus na Antona, ignorišući misli, koje naviru.

"Može odmah, što se mene tiče, ali mislim da je bolje da noćas ostane ovde.", pogledam Antona, a on klimne glavom, saglasan sa predlogom doktora.

"Ne moraš ti biti ovde celu noć. Iovako si dovoljno učinila za mene.", odmahnem glavom, jer to ne dolazi u obzir. On je žrtvovao dve svoje noći da bi bio uz Feđu, kad mu nije bilo dobro, i nema šanse da ga sad ostavim samog.

"Ništa ti ne brini, nije mi problem. Kome je još potreban san?", našalim se, na šta on odmahne glavom kao znak da sam nepopravljiva. Svakako veoma loše spavam.

"Kako je tvoje koleno?", Vasiljev upita, a ja se ukočim. Ne želim da pričam o tome pred Antonom.

"Dobro.", kratko odgovorim nadajući se da će tu pitanja prestati. No kad je kod mene još moglo sve da bude kako želim.

"Video sam da nisi poslušala moj savet i povukla se. Iskreno se nadam da si dobro promislila.", što je najgore ne mogu ni da se ljutim zbog ovoga. Znam da nema loše namere.

Osetim Antonov zbunjeni pogled na sebi i već znam da se neću izvući bez objašnjenja.

"Ne brinite, doktore, svesna sam svih posledica. No, da se ne lažemo, nije me briga za njih, sve dok je u igri fudbal.", osmeh ne napušta moje lice, a primetim da se i on sam nasmejao. Sestra ga pozove s vrata, pa se uz kratak pozdrav izgubi iz našeg vidnog polja.

"Kakve posledice, Ala? O čemu je on to upravo pričao?", čim ostanemo nasamo, Anton me ozbiljno upita.

"Koleno mi nikako nije dobro, što znači da ću jednom završiti u kolicima. Ovim tempom to jednom je za tri godine.", još uvek se plašim same pomisli na to, ali sam svejedno rešena da ostanem na klupi. I nije bitno što drugi to ne razumeju, sve dok me Feđa razume.

"Čekaj, ti rizikuješ kolica zbog nas?", posmatra me širom raširenih očiju, ne verujući u ono što je upravo čuo. Ne kapiram zašto svi uvek pomisle da to radim zbog momaka.

"Zbog sebe. Kolica mi svakako ne ginu, a koja godina gore-dole mi ne znači mnogo. Ne mogu fudbala da se odreknem.", sve što radim u svome životu, radim zbog sebe. Trebalo mi je mnogo vremena, ali nikad nije kasno da shvatiš da sebi moraš biti najvažniji.

"Neverovatna si. Ja bih se odmah povukao iz straha.", prizna, na šta se osmehnem. Da nisam provela prethodne dve godine svakodnevno pateći za terenom i loptom, možda bih i ja tako razmišljala.

"Ne govori momcima. Ne moraju baš sve da znaju.", drugačije bi me gledali nakon toga, a to je poslednje što želim.

"Tvoja tajna je sigurna sa mnom.", iskreno se nasmejem kad odglumi kako zaključava usta i baca ključ.

"A što Daša nije ovde?", upitam zbunjeno, tek sad shvativši da mu se cura nije pojavila. Da se Feđi, ne daj Bože, šta desi, ja se ne bih odvajala od njega.

"Raskinuo sam s njom po povratku iz Katara.", pogledam ga iznenađeno, jer to nisam očekivala.

"Otkud to?"

"Pričao sam s Feđom, nešto oko veza i uopšteno ljubavi, i skapirao da ne mogu da ostanem s njom. Otvorio mi je oči načinom na koji razmišlja.", nasmejem se, pošto mi to tako liči na njega. Svima uvek deli savete i što je najzanimljivije uvek ispadne u pravu.

"Zar naš kapiten voli da priča o tim stvarima?", upitam, kroz smeh, svesna kakav utisak inače ostavlja na ljude. Naročito što svi još uvek misle da je slobodan.

"Ubiće me zbog ovoga, ali ja bih rekao da je ludo zaljubljen. Naravno, nije mi ništa rekao, ali vidim kako se smeši svaki put kad se priča o takvim temama.", Anton mi priča u poverenju, a ja suzdržavam osmeh.

Poželim još nešto da ga upitam, ali nas prekinu vrata. Oboje se zbunjeno okrenemo ka njima, gde na sveopšte iznenađenje ugledamo upravo Feđu. Nemoguće ga je spomenuti, a da se odmah ne pojavi.

"Otkud ti?", pustim Antona da ga pita, jer ne želim da privlačim pažnju na nas dvoje.

"Znao sam da Ala neće otići kući, pa sam došao da je odmenim. Zar nije zaslužila odmor?", ovaj put ne suzdržim osmeh. Neverovatan je.

"I ja sam joj to rekao, ali ne želi da sluša. No, realno, i ti si zaslužio odmor. Čuo sam kakav si gol dao.", uzbuđeno nas vrati na priču o golu, na šta Feđa prevrne očima.

"Trebalo bi da misliš o oporavku, a ne o nekom golu.", na trenutak me pogleda, poručivši mi da se ovo odnosi i na mene.

Nemoguće je sakriti od njega koliko tableta popijem na dnevnom nivou. Pre neko veče je prebrojao koliko ih je u kutiji i sad me stalno proverava, jer zna da se nikad ne bih sama požalila.

"A, Smo, šta kažeš da odvezeš Alu kući? Glupo je da se u ovo doba vraća sama.", dođe mi da se nasmejem, jer Anton nije ni svestan koliko je blizu da nas provali.

"Naravno, ne bi bilo džentlmenski da je pustimo samu. No, ne misli da ćeš me se otarasiti. Dve noći si me maltretirao, sad je došlo vreme da ti se odužim.", Antonov smeh nas isprati iz sobe.

Tišina vlada među nama sve do njegovog automobila. Čim se nađemo unutra, privuče me u poljubac, jer dugo nije imao prilike za to.

"Doći će mi glave ovo naše skrivanje."

Mišljenje? 💙