𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•63•

"Я скучал по тебе так сильно.", u sekundi me privuče u zargljaj, koji ja još brže prihvatim. Nerealno mi je nedostajao. Prosto nisam navikla da se ovako dugo ne vidimo.

"Ты как?", zabrinuto pogledom pređem preko njegovog lica. U očima više nema onog razigranog sjaja, na kom sam mu uvek zavidela. Podočnjaci su još malo pa do poda, što je još jedan svedok kroz koliko težak period prolazi. Sva ona pozitivna energija, kojom je do pre mesec dana zračio, sad je nestala.

Dvadeset godina ga poznajem i mislila sam da sam dosad upoznala svako njegovo stanje, no sad vidim da nisam. Nikad ga pre nisam videla ovako slomljenog.

"Mislim da sve vidiš.", progovori uz ciničan osmeh, na šta samo uzdahnem. Teško mi je da ga gledam ovakvog.

"U redu je da ne budeš u redu.", to je jedna od najbitnijih stvari, kojima me tata naučio. Nisi slab ako pokažeš emocije. Zapravo, za to je potrebna poprilična hrabrost.

"Vasilij je bio pametan čovek.", osmehnem se na Kirilov komentar, a pogled završi usmeren ka nebu. Nemam više naviku da pred svaku utakmicu gledam gore i dajem obećanje da ću ga učiniti ponosnim, iako sam to radila celu svoju karijeru.

"Šteta samo što tu pamet nisam nasledila.", opaska je poslužila svrsi. Imam priliku da vidim kako se smeje.

No, taj smeh ne potraje dugo, jer ga zamene suze. Gledam kako se lomi preda mnom i osećam kako mi se srce polako slama. Ako se za sebe i dvoumim da li sam nečim zaslužila sva sranja, koja su mi se desila, u njegovom slučaju mi je pak sve veoma jasno. 

Nije.

Snažno ga zagrlim, davši mu do znanja da u ovome nije sam. Možda je tako i delovalo, jer fizički nisam bila tu, ali nikad ne bih dopustila da se sam nosi sa ovakvom situacijom.

"Isplači se, biće ti lakše.", znam iz ličnog iskustva. Najgore je kad sve držiš u sebi, jer fakt je da ćeš u jednom trenutku pući. Nažalost i to znam iz iskustva.

Moja tačka pucanja je bila nesreća. Svu tugu, koju sam osećala zbog tatine smrti i nekih drugih stvari, sam godinama jednostavno gutala u sebe, jer mi suze nikad nisu delovale kao rešenje. Rekla bih da je upravo to razlog iz kog mi je bilo potrebno pola godine da se psihički oporavim od nesreće.

Takvo psihičko stanje ne bih poželela ni najgorem neprijatelju, a ne dečku, kog smatram bratom.

"Блядь, Ala, ne razumem. Čime je zaslužila sve ovo?", svaki njegov jecaj me zaboli. Kako da mu dam odgovor i da ga utešim, kad se i sama pitam isto to? Njegova majka je jedno od najdivnijih bića, koje sam u svom životu imala priliku da upoznam.

"Ne dobijaju uvek svi ono što zasluže, nažalost.", izgovorim, dok rukom nežno prelazim preko njegovih leđa, u pokušaju da ga bar malo umirim. Čak je i taj jednostavan dodir dovoljan da u njegovim mišićima osetim napetost.

"Šta kažeš da uđemo unutra i da ti ja spremim kakao, onako kako voliš?", ništa mi drugo ne pada na pamet. Kad smo bili mlađi, obožavao je da dođe kod mene, jer bih mu uvek spremala kakao. Uvek kad se osećao loše zbog nečega, to je bila jedina terapija, koja je provereno funkcionisala.

Par trenutaka me posmatra, a onda klimne glavom. Odahnem kad shvatim da i dalje funkcioniše, jer u suprotnom zaista ne bih znala šta da radim.

Nagovorim ga da legne i da ću mu doneti kakao u njegovu sobu. On ode na sprat, a ja baš kao da sam u svojoj kući, krenem dobro poznatom putanjom ka kuhinji. Ovaj put za pravljenje njegovog omiljenog napitka iskoristim i jedan tajni sastojak - tabletu za spavanje.

Vidim mu po očima da dugo nije spavao kako treba, pa bi jedna od ovih, koje sam maznula Feđi, mogla da pomogne. Osećaće se mnogo bolje nakon malo kvalitetnog sna.

"Pametna ideja.", iznenađeno se okrenem ka vratima, gde zateknem Vadima, Kirilovog oca.

"Ne znam šta drugo da radim s njim.", iskrena sam. Bilo mi je jasno da se oseća loše, ko ne bi, ali nisam očekivala da je baš ovoliko loše.

"Snaći ćeš se ti s njim, ne sumnjam ja u tebe. Uvek ste najbolje brinuli jedno o drugom.", nasmeši mi se, no i kod njega je primetan očaj. Možda u malo manjem stepenu, jer je ipak upoznat s ovim od početka.

"Kako ste vi?", znam da je pitanje glupo u ovakvoj situaciji, ali ne znam šta bih drugo rekla. Od detinjstva sam se osećala srećno i prijatno u ovoj kući i tokom godinama sam ih sve zavolela kao porodicu, ali atmosfera, koja trenutno vlada ovde, me tera da se ponašam kao stranac.

Ja nisam osoba, koja je sposobna da nekog uteši. Ja sam osoba, koju su svi ceo život tešili. Upravo zbog toga ne znam kako da se postavim u datoj situaciji.

"Obzirom na sve što se desilo, dobro. Nekako se držim.", s tugom ga posmatram, jer i mene samu boli sve što se desilo. Avrora to zaista nije zaslužila.

"Kad mi je Kiril rekao, nisam mogla da verujem. Ona se bar uvek trudila da vodi zdrav život."

Sve svoje navike, kad je u pitanju ishrana, sam pokupila upravo od nje. Ono što istina nikad nisam mogla da pokupim, a tako sam želela, je to njeno pravilo zbog kog se nikad nije nervirala. Hranila se zdravo, bila fizički aktivna i maksimalno izbegavala stres. I kako onda da ne budem iznenađena što je dobila kancer?

"To je život, dete. Niko ne zna šta ga čeka. Najbitnije je da ste vas dvoje zdravi i srećni, a nama kako bude.", na korak sam od toga da se rasplačem. I Vadim to očito primeti, zbog čega promeni temu, podsetivši me na Kirila.

Sa šoljom kakaa u rukama, krenem na sprat ka Kirilovoj sobi. Osmehnem se kad shvatim da se ništa nije promenilo. Istu je ovakvu pamtim i iz perioda kad smo bili mali.

U svakoj drugoj situaciji, Kiril bi me opomenuo što sam se zadržala, ali sad samo ćuti. Posmatra ram na zidu, koji čuva jednu od naših mnogobrojnih fotografija iz detinjstva. Pamtim dan kad je nastala.

Bio je to prvi vikend, koji sam provela ovde s njim. U tom trenutku je naše prijateljstvo trajalo tek pola godine, ali već smo bili nerazdvojni. Trebalo je da provedemo vikend bez treninga, što je za nas značilo i bez druženja, no nismo dopustili da se to dogodi. Imali smo skoro sedam godina, a i dalje pamtim da smo plakali kao kiša, jer nismo hteli da se razdvojimo. Na kraju su roditelji jednostavno morali da popuste i mi smo proveli vikend ovde.

Pre mog povratka kući, Vadim nas je fotografisao u bašti zajedno sa Avrorom. Cveće joj je bilo jedan od omiljenih hobija i uvek sam se iznova oduševljavala lepotom njene bašte, naročito kad bismo navratili u prolećnom periodu.

"Imam utisak kao da je bilo juče.", glas mu je slab, ali još uvek jasan. Pogleda me suznih očiju.

"Ne znam da li ću ovo preživeti.", dva puta sam se u životu našla u takvoj situaciji i evo, još uvek sam živa, iako to u nekim trenucima nisam želela da budem. Čovek je stvoren da sve preživi i preboli.

"Veruj mi, Kiril, hoćeš. To mogu da ti obećam."

Znam, znam, ponovo kasnim 🤦🏽‍♀️ Ubija me Python polako 😅 Komentari? 💙

P. S. Ukoliko neko još uvek nije video, imate prolog nove knjige na profilu 💙