𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•18•

☝ Pojma nemam zašto baš ova pesma, prosto sam je danas u putu slušala nakon mnogo vremena i ponovo me oduševila 😍🙈 ☝

"Tako da mi je doktor rekao da sam zdrav k'o dren.", zateknem Alekseja, kako prepričava svoj pregled ostalima, nakon što se pojavim na vratima njihove svlačionice.

"Dobro jutro.", vedro ih pozdravim, puna neke neobjašnjive energije od jutros. Svesna sam da će sva ta energija nestati, čim sednem u avion. Mislim da je to deo ovog posla, koji mi najviše smeta.

Momci mi uzvrate pozdrav, jednako energično, što je nakon jučerašnjeg sumornog treninga pravo osveženje. Na pomisao jučerašnjeg dana, pogledom potražim Smolova, ali ga ne nađem.

"Gde nam je bolesnik?", upitam zainteresovano, jer koliko se sećam Anton je obećao da će ga dovesti. Ovde ne vidim ni jednog, ni drugog.

"Pa tu sam.", Aleksej se javi, izazvavši me da se nasmejem.

"Ne mislim na tebe, Aleksej. Gde je Smolov?", međusobno se zgledaju, dajući mi do znanja da ni oni ne znaju.

"A Anton?", dobijem istu reakciju, pa ih uz uzdah ostavim nasamo, uputivši se ka recepciji.

"Hej Pavel, ja ponovo po uslugu.", moja iskrenost ga nasmeje, nakon čega se uozbilji nudeći mi svoju pomoć.

"Treba mi Antonov broj.", definitivno ću morati da memorišem sve njihove brojeve.

"Da li da pitam za šta će ti?", posmatra me dignute obrve, što mi iz nekog razloga deluje komično.

"Smolova sam juče poslala kući zbog temperature, a Anton je obećao da će ga jutros dovesti, obzirom da mu je automobil ostao ovde. Ni jedan, ni drugi, nisu tu, a momci ne znaju da mi kažu gde su."

Za par sati treba da krenemo ka aerodromu, a ja pojma nemam gde su mi igrači. Čim se vratimo iz Kaljinjingrada, ima lepo da napravim WhatsApp grupu, pa će biti lakše kontrolisati ih.

Pavel mi pronađe broj, koji ja nervozno okrenem. Samo se nadam da im se nije ništa desilo. Da nije Pavela pored mene, verovatno bih sad grickala nokte dok čekam da se Anton javi.

"Алло.", javi se zbunjen, sigurno zbog nepoznatog broja.

"Привет, Anton, ovde Ala. Zovem da proverim da li je sve u redu.", cupkam u mestu, dok čekam da čujem šta se dešava.

"Ništa nije u redu. Dobiću nervni slom, jer kreten ne želi da ide doktoru, a i dalje mu nije dobro.", frustrirano uzdahnem, jer se ovome nisam nadala. Očekivala sam da će nakon što se dobro naspava, temperatura spasti i da će se osećati dobro.

"Koliko je loše?", ponovo osećam zabrinutost, i ne samo zbog glupe utakmice, koja je pred nama. Pavel mi pokaže ka satu, davši mi do znanja da je vreme za trening, na šta samo odmahnem rukom.

"Toliko da još uvek nije ustao iz kreveta. Tvrdoglav je k'o mazga i uporno odbija da ode doktoru.", po glasu mogu da poznam da je zaista na ivici nervnog sloma.

"Evo, idiote, i Alu si sad zabrinuo. Zar, pored svih obaveza, treba da brine i o matorom konju, koji se plaši doktora?", obrati mu se, dopustivši da to čujem i da se istom i nasmejem.

"Izvini, Ala, ali ja zaista ne znam šta da radim s njim. Pola sata se već natežem s njim, a nisam se pomerio s mrtve tačke. Izgleda da ćete protiv Baltike morati bez nas dvojice, jer šta god on mislio, nekome je ovde ipak stalo do njega.", frustracija u njegovom glasu je očigledna, kao i činjenica da, baš kao i Aleksej, i Anton ima veliko srce.

"Pošalji mi adresu. Dolazim."

Želim da s momcima imam odnos, kakav sam imala s Jurijem, dok je on bio na čelu tima. U pola noći sam mogla da ga pozovem s problemom i da budem sigurna da će mi se javiti s rešenjem. Svesna sam da je to prava retkost u fudbalu, bila sam jedina u timu, koja je imala takav odnos s njim, ali to ne znači da ću odustati od pokušaja da s njima stvorim upravo takav odnos.

"Trening, Ala, trening.", Pavel me podseti da upravo treba da budem na terenu i s timom odradim poslednji trening pred polazak. Činjenica da sam uopšte mogla da zaboravim na njih je zabrinjavajuća. 

Brzim koracima se vratim na teren, dok svakako čekam Antonovu poruku. Momci već stoje tu, zbunjeni mojim kašnjenjem.

"Kiril će voditi trening, jer ja moram da rešim jedan malo veći problem.", Kiril me zaprepašteno gleda, jer nije očekivao da će morati da ostane sam s njima. Dam mu plan treninga, bez ikakvog objašnjenja, pa se okrenem nazad ka momcima.

"U pola jedan da ste svi ovde. U jedan treba da krenemo.", i tek tako ih ostavim s Kirilom, ne trudeći se da im objasnim o kakvom problemu je reč. Vibracija u džepu me obavesti da sam dobila adresu, što znači da imam sve što mi je potrebno.

Adresa, koju mi je poslao, nije daleko, pa se za svega dvadeset minuta parkiram ispred sivog nebodera. Oduševim se, kad shvatim da zgrada nema lift, jer mi je s veštačkim kolenom, popeti se do šestog sprata pravo uživanje. Da se ne lažemo, ni pre nesreće nisam volela stepenice, a kamoli sad. To je valjda glavni razlog što sam odabrala stan na prvom spratu.

Dušu bih ispustila zbog bolova, koje trenutno osećam, ali se ipak nateram da nastavim. Osetim ogromno olakšanje kad se napokon nađem na vražjem šestom spratu. Ko normalan uopšte izabere stan na šestom spratu, u zgradi, koja nema lift?

Ponovo pozovem Antona, jer nisam sigurna na koja bi vrata trebalo da pokucam. Javi se već nakon prvog zvona, dajući mi i objašnjenje i odobrenje da bez ikakvog čekanja uđem.

Pomalo nesigurno se uhvatim za kvaku, otvarajući sebi vrata njegovog stana. Ne mogu poreći da imam tremu, dok pogledom prelazim po ogromnom hodniku. Sve je tako uredno i s ukusom opremljeno da mi treba par trenutaka da se vratim u realnost.

Anton promoli glavu kroz vrata neke prostorije, a po njegovom izrazu lica bih rekla da nikad nije bio srećniji što me vidi. Nervoznim koracima krenem ka njemu, trudeći se da ne zveram previše okolo. Ovaj stan je njegova privatnost, koju smo Anton i ja, istina s dobrom namerom, narušili.

"Izmerio si mu temperaturu?", glas mi je tiši, nego što sam želela, ali mozak mi je izgleda ostao pred onim vratima.

"Trideset osam sa pet. Zaboravio sam da ti kažem da svratiš u apoteku, jer u kući nema ništa od lekova. Ne znam samo kako može da bude toliko neodgovoran prema sebi.", u glasu mu se pozna ljutnja, ali ona koju izaziva briga.

"Ostaćeš s njim, dok ja odem do apoteke? Usput ga možeš bar pokušati nagovoriti da ode doktoru.", pogleda ga još jednom, uz neodobravanje, pa se, nakon što ja obećam da ću biti tu, uputi ka izlazu iz stana.

"Nije trebalo da dolaziš samo zbog mene. Tim te treba.", glas mu zvuči veoma umorno, što u svojoj glavi nikako ne mogu da povežem s njim. Još od tinejdžerskog doba, jedina osobina, koju nikad ne bih mogla da mu pripišem je slabost.

"Podsetiću te, za slučaj da si od visoke temperature zaboravio, da si deo tima. Možda vi muški to ne možete da razumete, ali meni je do mog tima iskreno stalo. I Antonu je stalo, inače ne bi celo jutro bio ovde.", posmatram te smeđe oči, koje još uvek deluju veoma vodenasto.

"Ako već nećeš zbog sebe, onda barem zbog nas, kojima je stalo, prestani da se izmotavaš i dopusti da te odvedemo doktoru."

Kako vam se čini? 🙈💙 Naročito me interesuje kako vam se čini njihov odnos, jer znam da navijate za Feđu, iako sam više puta ponovila da se tome ne nadate 😂😅

Inače, kad smo već kod Feđe, veoma sam ponosna na svoju ljubav, jer je danas doneo pobedu u gradskom derbiju protiv CSKA 😍🥰 Napokon se vraćamo u formu 🔥💙

Ovo je prvi deo, koji vam objavljujem kao Beograđanka 😂 Mada, ne verujem da ću se dugo ovde zadržati, obzirom da će nam predavanja biti onlajn 😅🙈 Kakvo je kod vas stanje? 💙