𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•29•

☝ Nastavak je nekako tužan, a i ja sam nekog depresivnog raspoloženja danas, zbogtoga i ovakva muzika 🙈 ☝

"Jesi sigurna da ćeš moći?", u očima mu vidim ogromnu brigu za mene, zbog čega ga privučem u snažan zagrljaj. Ponekad pomislim kako ga ne bih mogla više voleti, ni da smo ista krv.

"Moram, Kiril, moram. Ne mogu zauvek izbegavati sve što može da me podseti. Ne mogu tako kukavički da živim."

Prošle sezone sam ovo gostovanje propustila, jer nisam bila spremna da se suočim sa sećanjima, koja će prouzrokovati. Ove sezone pak, takva mogućnost ne postoji. Moram da se pojavim u Tuli, koliko god da bolelo.

"Joj, Ala, nisi kukavica, niti si to ikad bila. Je l' shvataš koliko je hrabro od tebe što si odlučila da preuzmeš tim? Блядь, Ala, svaki dan gledaš momke kako igraju fudbal. Pa ja bih na tvome mestu bežao od stadiona i svega što me podseća na sport, koji sam voleo. Ti se s tim nosiš svaki dan iznova.", ne pušta me iz zagrljaja, jer zna da mi oči sad sijaju.

"Otići ćemo u Tulu i vratiti se kao pobednici. Samo misli na to koliko je Vasilij ponosan na tebe. I Marina, i Jurij, i momci, i ja, svi smo ponosni na tebe."

"Спасибо.", tiho mu se zahvalim na svoj podršci, koju pored njega osećam. Kad je bilo najteže, bio je uz mene.

"Ne zahvaljuj mi se, već daj da ih demoliramo i da privedemo ovu polusezonu kraju. Jesi svesna da nam je ostalo još samo mesec dana do odmora?", uzbuđeno upita, očito veoma srećan što je tako.

"Mislim da se previše raduješ, obzirom koliko će kratko da traje. Čekaju nas duge pripreme."

Priznajem, pripremama se radujem više nego odmoru. Nisam ja sposobna da prosto odmaram.

"Duge pipreme na Kataru. Izvini, ali meni to zapravo deluje kao jedan zaista dug odmor.", trebalo je da očekujem ovakav odgovor. Nasmejem se, jer će tek tamo videti da to zapravo nije ni blizu odmora.

"Al' ozbiljno, Ala, gde ćemo na odmor? Meni se ide negde gde je toplo."

Jedina tradicija, koja se uprkos svemu nije promenila, je upravo zajednički odmor. Provodimo zajedno svaki odmor, još otkako smo napunili dvadeset, i ni ova godina neće biti izuzetak.

"Svakako je tvoj red da biraš.", destinaciju za letnji odmor biram ja, za zimski on.

"Joj da, jun smo proveli u Italiji.", prevrne očima kad se seti da je umesto na nekom tropskom ostrvu, leto morao da provede u Evropi.

"Kako nam se samo smeše Karibi. Već mogu da osetim pesak pod stopalima.", zatvori oči zamišljajući letovanje, čime zaradi moj udarac u rame.

"Kiril Antonov se moli da se vrati iz sunčanih Kariba, u našu hladnu Moskvu. Momci bi trebalo da stignu svakog časa, pa da onda najzad krenemo."

Skrenem pogled ka satu na ruci, pa uzdahnem, jer je već trebalo da budu ovde. Znaju da ne smemo da kasnimo i svejedno to rade. Čekaju nas dva i po sata vožnje autobusom do Tule, devedeset minuta na terenu i onda još dva i po sata nazad. Mislila sam da ovo nikad neću reći, ali avion mi se mnogo više sviđa.

"Je l' znate vi šta znači bez kašnjenja?", upitam nakon što se braća napokon pojave, sa Dmitrijem i Smolovom.

"Automobil nije hteo da upali, pa je Feđa morao da dođe da nas pokupi.", Anton mi pojasni, pa tek onda primeti da ni ostali nisu tu.

"Jesu nama odložili utakmicu ili šta?", da nije žalosno što uvek negde kasnimo, bilo bi smešno.

"Tražiću ja od Adriana da se vama odlože plate. Možda onda napokon naučite da pola dva znači pola dva."

Igrači napokon počnu da pristižu, pa oko dva napustimo parking i krenemo ka Tuli. Kako odmičemo od Moskve, tako se i ja gubim u svojim mislima. Svaki metar ovog puta pamtim i najverovatnije ću ga pamtiti do kraja života.

"Sigurno možeš?", Kiril šapatom upita, trudeći se da ne privuče pažnju momaka. Klimnem glavom, iako više niam tako sigurna u sebe. Što smo bliži mestu nesreće, to ja sve teže dišem. Osećam da ću doživeti napad panike, a to je sad ono što mi je najmanje potrebno.

"Hej, Ala, je l' mogu da te pitam nešto?", zbunjeno se okrenem ka Alekseju, koji se iznenada stvorio pored mene. Baš u pravom trenutku da mi skrene misli s negativnih tema.

"Šta si sad smislio?", odavno nije bilo njegovih gluposti. Mislim da je ovo prvi put da zapravo želim da napravi neku glupost. Bilo šta, samo da mi skrene misli.

"Je l' možemo negde da stanemo?", upita nervozno, a meni ništa nije jasno.

"Zašto da stanemo? Pa prebrojala sam vas dva puta, svi ste tu.", začas se nađem na nogama, proveravajući ih ponovo. Svi su na broju.

"Recimo da sam popio previše proteinskog koktela.", par trenutaka ga tupo posmatram, a onda prasnem u smeh. Da je bilo koje drugo gostovanje u pitanju, sad bih verovatno urlala na njega i proživljava novi slom živaca.

"Ala?", uplašeno progovori, očito misleći da sam ovaj put zaista psihički pukla. Nisam, ali uskoro bih mogla.

"Ну, хорошо. Možeš da izdržiš pet minuta do pumpe?", upitam, još uvek se smejući, a on pogubljeno klimne glavom. Ustanem sa svog mesta, pa priđem vozaču, ne bih li ga obavestila o promeni plana.

"Andrej, давай пожалуйста, stani na narednoj pumpi. Neko ovde neće još dugo izdržati."

"Je l' ima još neko neku molbu?", pitam, nakon što se vratim do svog mesta, a Dmitrij digne ruku.

"Reci, Barinov. Kako tebi mogu biti od pomoći?"

"Je l' možemo da promenimo muziku?", i on deluje nervozno, kao da ne veruje da neću galamiti.

"A šta fali ovome što trenutno ide?", da budem iskrena nisam ni obratila pažnju na muziku.

"Mislim da je pravo pitanje šta to Buzovoj ne fali.", ponovo se nasmejem, ovaj put saglasna s njim. Prebacim na radio, s kog se začuje rep.

"Так лучше?", dobijem potvrdnu povratnu informaciju, pa još jednom upitam da li je još nekome nešto potrebno. Pokušavam da se uposlim, kako bih podnela ono što sledi, ali oni ne sarađuju.

Autobus se zaustavi na pumpi, pa Aleksej istrči napolje, čim se vrata otvore. Pustim i ostale da izađu i protegnu noge na vazduhu, jer mi je i samoj vazduh preko potreban.

Samo nas jedan kilometar deli od mesta s kog su me odvela kola hitne pomoći. Od mesta na kom su svi moji snovi i nade umrli. Od mesta na kom sam postala nesposobna za jedino što sam u životu znala da radim.

"Znaš, Ala, za nekoga ko toliko insistira na tome da ne smemo da potonemo, prelako to sebi dopuštaš. Razumem, dosta se toga promenilo u tvom životu, ali rekao bih da ti ipak nisi, a to je valjda ono najvažnije."

Pogledam ga, ponovo zatečena tim koliko me lako čita. Zar sam zaista postala otvorena knjiga?

"Pogledaj na stvari iz drugačije perspektive. Poslednje Evropsko proleće ovaj klub je doživeo pre šesnaest godina. Ne očajavaj za igrom, jer trenutno pišeš istoriju, kakvu nijedan igrač ne može."

Ne znam kako, ne znam zašto, ali svaki njegov savet pogodi baš gde treba.

Neću ni da pitam kako vam se čini njihov odnos, znam koliko navijate za njih dvoje 😂 Ali ću da pitam kako vam se radnja čini? 💙 Inače, niste svesni koliko se radujem idućim nastavcima 🙈 Sve ovo dosad nije ništa u odnosu na ono što vas dalje očekuje 😏

Koliko utakmicu u nedelju nisam želela da komentarišem, toliko ovu večerašnju želim 🙈 Ne znam kako se vama čini, ali ja sam igrom veoma zadovoljna 😏 Igrali smo mnogo mnogo bolje nego što sam ja očekivala i zaista ostaje žal za barem tim jednim bodom, koji smo zaslužili 🙈 Ako nastave ovako da igraju, možemo se nadati evropskom proleću 😍 Vaši komentari? 💙