𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•48•

👆🏼 Znam napamet sve i jednu pesmu, koju je Jelena otpevala za Magazin, ali ova pesma i ovaj album su mi, iz nekog razloga, omiljeni 😍🥰 👆🏼

"Koga to moje oči vide?", tačno sam znala da će me ovako dočekati. Zna da slobodnog vremena skoro da i nemam, no svejedno me kritikuje što ne dolazim.

"Tvoju voljenu ćerku, koja je najzad dobila deset dana odmora.", odgovorim, na šta me privuče u zagrljaj. Priznajem, nedostajala mi je, ali bez obzira na to nikad ne bih promenila profesiju.

"Vidim ja da si došla s ogromnim koferom.", prokomentariše uz osmeh, srećna što ću se zadržati. Ta njena sreća mi ne dozvoli da joj priznam kako je pola kofera popunjeno stvarima vezanim za posao. Odmor mi baš i nije odmor u pravom smislu te reči, više je kao neki rad od kuće.

"Pripremila sam ti tvoju sobu.", objašnjava mi, dok ja vučem kofer za njom. Zbog problema s kolenom, nisam sigurna kako ću ga odneti na sprat.

"Спасибо, мамуль."

Obzirom da je mama bila jedinica i da sam bila jedino unuče, baba i deda su za mene opremili jednu ogromnu sobu. Uvek sam je volela, mada u njoj nisam provodila mnogo vremena, tek poneki raspust, kad ne bih bila s klubom na kampu. Od najranijeg detinjstva mi je fudbal oduzimao sve moje slobodno vreme.

"Hoćeš da ga ja ponesem?", oprezno upita, jer imam lošu naviku da planem kad pokušavaju da mi pomognu. Prosto ne volim kad se zbog njihove pomoći osetim kao invalid.

"Iskreno, volela bih.", ovaj put prihvatim pomoć, jer sam i sama svesna da bi bilo pravo mučenje da to sama uradim. Koleno mi je poslednjih dana u lošem stanju, što je bio još jedan razlog zbog kog Feđa nije želeo da ode na okupljanje reprezentacije. Na kraju sam ga ipak nekako ubedila da nema poente da ostaje u Moskvi.

Mama ode na sprat s mojim koferom, a ja nastavim da razgledam dnevnu sobu. Veoma dugo nisam bila ovde, zbog čega mi sve deluje novo i drugačije. Iznenadim se kad shvatim da ipak nije sve fotografije ostavila sa mnom u Moskvi.

Nežno u ruke primim ram, koji čuva jednu od naših mnogobrojnih zajedničkih fotografija. Sećam se dana kad je fotografisana, iako je prošlo zaista mnogo vremena. U pitanju je bio moj debi u najmlađem nacionalnom timu Rusije.

Sećam se koliko sam nervozna i uzbuđena pred tu utakmicu bila. No isto tako pamtim i tatin ponosni osmeh, nakon što sam se pojavila na terenu. Imala sam svega šesnaest godina.

"Uvek je bio ponosan na tebe.", mamin glas me trgne iz razmišljanja, pa vratim ram nazad na policu, kao dete, koje je uhvaćeno u nečem zabranjenom.

"Volim da verujem da bi i sad bio ponosan da može da me vidi.", osmehnem joj se, na šta me pogleda iznenađeno. Zna da obično ne mogu da se smejem kad pričamo o ovoj temi.

"Deluješ mi srećnije, nego poslednji put kad sam te videla.", ne skida pogled s mene, dok iščekuje da čuje o čemu je reč.

"Zar ne smem da budem srećna? Momci su mi u četvrtfinalu najelitnijeg fudbalskog takmičenja, naša liga napreduje odlično i sve ide po planu, koji sam nam zacrtala."

Istina, srećna sam i zbog toga, ali mislim da je glavni razlog mog dobrog raspoloženja drugačije prirode - ljubavne. Otkako me jutros ispratio za Jaroslav, a potom i sam napustio Moskvu s reprezentacijom, više puta smo pričali. Može se reći da mi jedino zahvaljujući njemu nije bilo dosadno tokom četvorosatne vožnje.

Pogled prebaci na moju šaku, kao da nešto traži, pa odahne od olakšanja.

"Dobro je - nisi se verila.", par trenutaka je posmatram zbunjeno, a onda prasnem u smeh, kapirajući da joj još uvek nisam rekla za raskid s Maksimom, iako je od tad prošlo dosta vremena.

"Znam da ti se Maksim nije dopadao, pa će te možda ovo i obradovati. Odavno smo raskinuli.", sad ona mene gleda u šoku, da bi se već u narednom trenutku zadovoljno nasmešila.

"Rekla sam ti da niste jedno za drugo.", ponosno izgovori, jer je i ovaj put bila u pravu.

"Znam, mama, nikad ne grešiš."

"Još kad bi ti poslušala moj savet i pružila Smolovu šansu. Ono je dečko za tebe - zreo, odgovoran i rekla bih poprilično zaljubljen u tebe.", pogledam je u neverici, jer ne kapiram odakle joj ovaj poslednji deo. Pa videla ga je svega par puta.

"Kad ćeš prestati da mi ga nabacuješ?"

"Kad me poslušaš i budeš s njim.", ubiće me kad sazna da smo već zajedno.

"Mama, sto puta sam ti ponovila da je takva veza protiv pravila kluba.", branim se poslednjim adutom, koji posedujem, mada već znam da njoj to pravilo ništa ne znači. Kao ni nama, uostalom.

"Ma šta oni znaju šta je ljubav? Kad su još neka glupa pravila mogla da spreče ljubav između dvoje ljudi?", nije ni svesna koliko je zapravo u pravu. No, nisam sigurna da mogu da joj kažem. Poznajući je, uskoro bi svi znali s kim joj je ćerka.

Zvuk mog telefona prekine naš razgovor, pa posegnem za njim, već predosećajući ko me zove. Osmehnem se kad ugledam očekivano ime i uz kratko izvinjenje isparim iz dnevne sobe.

"Приехал?", upitam, čim prihvatim poziv, a on mi da potvrdan odgovor.

"Uspeo sam već i da se raspakujem, pa rekoh da proverim je l' te Marina ugušila zagrljajima.", iskreno se nasmejem, jer bi se takav scenario jednom prilikom mogao pretvoriti u stvarnost.

"Nije još. No zato je već počela da me davi pričom o tebi. Kaže kako bi trebalo da ti pružim šansu i kako joj deluješ poprilično zaljubljen u mene.", ispričam mu njene najnovije izjave, pa začujem glasan smeh s druge strane telefonske veze.

"Obožavam tu ženu, majke mi.", uzvrati kroz smeh, dok ja ne progovaram. Više nego ikad bih volela da ovo među nama može da bude normalna veza. Sve ovo skrivanje me polako, ali sigurno, ostavlja bez živaca.

"Kako ti je noga? Možeš normalno da hodaš?", ta briga u njegovom glasu je nešto najlepše što sam u životu čula.

"Mogu, ne brini. Malo me stepenice muče, ali biće to u redu. Skoncentriši se na utakmice pred sobom, to ti je preče.", ne bih volela da zbog mene izgubi fokus. Ionako mi nikako ne može pomoći, sve i da nismo razdvojeni.

"Ala i fudbal.", znam da je prevrnuo očima.

"Spavaj dobro, ne napreži nogu i manje razmišljaj o poslu. Iskoristi odmor najbolje što umeš, jer si ga zaslužila. Nemoj bezveze da me brineš.", kao da slušam Marinu.

"U redu, mama.", uzvratim šaljivim tonom, iako zapravo veoma cenim njegovu brigu. Tim mi samo dokazuje koliko mu je zapravo stalo do mene.

"Moram da idem - Čerčesov me treba. Čućemo se posle, volim te.", ne sačekavši moj odgovor prekine poziv, a ja stojim i pokušavam da procesuiram poslednje dve reči, koje sam čula.

Voli me?

Što je januar bliži, to sam ja sve umornija 🙈 A nekad sam mu se baš radovala 😅 Naročito me činjenica, da nemam ništa novo spremno za treću godišnjicu, baca u očaj 🥺 Mnogo mi nedostaje pisanje 🙈

Komentari? Predviđanja? Mišljenje o toj njihovoj vezi? Pišite šta god vam padne na pamet, jer mi bar vi uvek ulepšate dan 💙