𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•36•

👉 Odmah da napomenem - nisam doktor. Ne razumem se u medicinu. Ne znam koliko su ovakve stvari moguće, a koliko ne. Knjiga je ionako samo fikcija. 👈

"Добрый день, Ala. Давно не виделись.", Vasiljev me pozdravi uz osmeh, nakon što se pojavim u njegovoj ordinaciji. Prošlo je godinu dana otkako sam poslednji put bila ovde.

"Izvinite, doktore, ali volela bih da nismo morali ni danas.", iskrena sam, što njega kao i obično nasmeje.

"Da budem iskren, i ja bih voleo da nismo. Pretpostavljam da te ponovo muči koleno.", odmah pređe na stvar. To sam uvek cenila kod njega.

"Nije ni prestajalo da me muči. Istina, jedan kraći period nisam imala neprijatnosti, ali prošlo je već par meseci otkako se bol vratio.", pojasnim mu, na šta me gleda s neodobravanjem, jer sam odlučila da dođem tek sad.

"Znajući te, čudi me da si uopšte i došla.", osmehnem se, pošto me odlično poznaje.

"Ne bih ni došla da me Kiril nije naterao. Plaši se da ću postati ovisna o leku, koji ste mi prepisali prethodni put.", nikad mu neću zapamtiti ime. Kljukam se tim tabletama svakodnevno već dugo, a još uvek ne znam kako se zovu.

"Ой, Ala, s tobom uvek ista priča. Otići ćeš da snimiš koleno, pa ćemo onda videti šta i kako dalje.", znala sam da mi rendgen ne gine. Ponovo ću da ozračim iovako slabo funkcionalno koleno.

Spustim se niz hodnik do sale za rendgen, pa nakon kratkog kucanja dobijem znak da uđem. Po već naučenom principu namestim koleno kako bi ga snimili. Nakon što završimo s tim, vratim se nazad u ordinaciju.

Vasiljev na računaru već posmatra moj snimak, kad se smestim na stolicu. Onog zabavljenog izraza lica više nema, što mi govori da je situacija dovoljno ozbiljna.

"Znaš li koliko godina već radim ovde?", upita, na šta slegnem ramenima. Pojma nemam.

"Dvadeset. I za tih dvadeset godina se nikad nisam sreo sa ovakvim slučajem."

Oh, divota. U svemu moram da budem posebna.

"Tvoj organizam jednostavno ne želi da prihvati koleno kao deo sebe. U normalnim slučajevima, to se desi nakon dva-tri meseca, a evo od tvoje operacije je prošlo dve godine i ništa. Odbija da ga prihvati, uporno se ponašajući kao da je u pitanju strano telo, što tebi izaziva bol."

Pomno ga posmatram, kapirajući da još uvek nije došao do onog najgoreg dela. Vidim mu to u očima.

"Žao mi je, Ala, ali ovakvim tempom ćeš za tri godine biti nazad u kolicima."

Mogu u glasu da čujem da mu zaista jeste žao, ali meni to trenutno ne znači mnogo. Vratiću se nazad u stanje invalida i na taj način izgubiti i poslednju vezu s klubom.

Jedino što sam ceo svoj život želela bila je uspešna fudbalska karijera. Ne ljubav, ne decu, samo fudbal. Pre dve godine mi je san uništen, ali uvek mi je ostajala karijera trenera. Sad kad je sve odlično, kad imam šansu da budem uspešna u tome što radim, treba da ostanem i bez toga.

"Zar ne mogu da prođem kroz još jednu operaciju?", spremna sam i na to, samo da se ne vratim u kolica. Kolica bi za mene značila kraj života.

"Nema poente, Ala, to je gubljenje vremena. Organizam prosto ne može da prihvati strano telo kao svoje. Još jedna operacija ne bi ništa promenila.", posmatra me s tugom, a ja sam prosto nema da išta više kažem.

"Hvala Vam, doktore.", glas mi se trese, dok ustajem, s namerom da što pre pobegnem iz ove bolnice.

"Zaista mi je žao, Ala.", klimnem glavom, pa bez reči napustim ordinaciju, polako postajući svesna da mi je budućnost crna.