𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•69•

"У тебя всё нормально?"

Bledo gledam u neku zamišljenu tačku na zidu i ne pomeram se. Pokušavam da svarim informaciju, koju smo dobili od Ženje. 

U onom prvobitnom šoku juče, kao da to nisam primila kao nešto stvarno. Valjda sam se, upravo zbog toga, sasvim smireno vratila u Moskvu i prespavala celu noć.

Od jutros je pak situacija sasvim drugačija. Probudila sam se i skapirala da to nije bio nikakav san, već sam zaista trudna. I sve od tad sam u stanju potpunog šoka.

Imaćemo dete.

Osetim njegov uporni pogled na sebi, no ne usuđuje se da mi priđe, dajući mi dovoljno vremena i prostora da se sve slegne na svoje mesto. Rekla bih da se on s ovom vešću nosi mnogo bolje od mene.

Zato što je već razmišljao o deci. Sam ti je to rekao.

Ja nisam. Nikad u svome životu nisam razmišljala o deci, ma kako to čudno delovalo. Nikad ni o braku nisam razmišljala. Ceo svoj život sam sanjala jedino o fudbalu, a to je u neku ruku isključivalo prethodno dvoje. 

Nije me bilo briga što Marina taj moj stav nije podržavala. Nije me bilo briga što neću imati nekog da me pazi kad ostarim. Sve mi je to bilo nebitno, ako je u igri bio fudbal.

I kako bi jedna takva osoba, koja fudbalsku loptu smatra važnijom od deteta, mogla biti dobra majka?

Nisam ni svesna u kom se momentu to desilo, ali obrazi su mi već nakvašeni suzama. Obgrlim noge rukama, dok jecaji postaju sve glasniji. Pred očima mi je sve mutno od slane tečnosti, koja ne prestaje da teče.

On za to vreme stoji na vratima i ne prilazi mi, iako mu je pogled sve vreme na meni. Čujem kad proguta knedlu, ali ne govori ništa. Usudim se da ga pogledam samo na trenutak, no i to je dovoljno da vidim tugu u tim smeđim očima.

Блин, misli da ne želim dete s njim.

Sebično plačem iz straha, ne razmišljajući o tome kako se on zbog toga oseća. A mogu da vidim da se trenutno lomi. Voli me, želi porodicu sa mnom, a ja na vest da ćemo postati roditelji reagujem suzama. Kakav sam ja idiot.

Rukama brišem suze, dok istovremeno pokušavam da zaustavim jecaje. No ne polazi mi za rukom. Svaki put kad pomislim na dete, pomislim i na to kako ga nikad nisam poželela, i suze ne prestaju da liju.

"Ako misliš da je rano...", zausti privukavši moju pažnju, a onda zastane, kao da ne može da izgovori nastavak.

"To je tvoja odluka, Ala. Biću uz tebe kakva god ona bila.", glas mu puca, odajući bol, s kojom mi to govori. Ne mogu da verujem da sam dopustila da pomisli kako bih imala snage da ubijem njegovo dete.

Gušim se u suzama, jer ne mogu da prestanem da mislim o tome koliko sam odvratna, kad nikad nisam poželela porodicu. Privuče me u zagrljaj, iako sam ga povredila. Ignorisala sam sreću, koju je pomisao da će postati otac, izazvala kod njega. Samo još jače zaplačem, shvativši da nisam zaslužila njegovu ljubav.

Prstima nežno šara po mojim leđima, u pokušaju da me smiri. U momentu kad usne prisloni uz moje čelo, meni srce stane.

Idiote, voli te. Zašto ga onda povređuješ?

Odvojim se, pogleda zalepljenog za njegove oči. Potrudim se da smirim jecaje, kako bih izgovorila ono što želim.

"Ne razmišljam o abortusu.", niti bih kad razmišljala. Nikad ne bih mogla da ubijem nešto tako nedužno poput deteta. Naročito kad svakim delićem sebe volim oca tog deteta.

"I nije stvar u tome da ne želim dete.", glas mi je još uvek nesiguran. U očima mu primetim olakšanje, što mi još jednom dokazuje koliko zapravo želi da postane otac.

"В чём проблема?", tiho upita, davši mi priliku da mu se otvorim. Skrenem pogled, ne kapirajući kako da mu objasnim ono što osećam. Nikad nisam znala da izrazim osećanja rečima.

"Ne mogu da zamislim sebe kao majku. Strah me toga.", pogubljeno odgovorim, svesna da to ne prenosi ni pola onoga što trenutno osećam. Nisam sposobna da mu bolje objasnim.

Uputi mi umirujući osmeh, pre nego što me privuče u svoje naručje.

"A vidiš, ja mogu. Mesecima unazad gledam kako brineš o Alekseju, što je ponekad ravno brizi o detetu.", nasmejem se zbog primera, koji je iskoristio. Znam da je ovo bilo samo da me nasmeje, zbog čega taj postupak cenim još više.

"Ali sad ozbiljno, ljubavi. Nisam skidao pogled s tebe kad si čuvala Giljermeovu Mariju, jer sam u sebi umirao od želje da te jednog dana vidim s našom ćerkom.", pogledam ga iznenađeno, a on me već posmatra uz osmeh. 

Želi me za majku svog deteta, a moja prva reakcija su bile suze. Ne mogu ni da zamislim kako se osećao na pomisao da želim da abortiram.

"Nikad nisam razmišljala o porodici.", priznam, pa primetim kako sam ga tim iznenadila. Kako se i ne bi iznenadio, kad imam dvadeset i sedam godina, a nikad nisam ni pomislila na brak ili decu?

"Ali?", kao i uvek pogodi da postoji još nešto što bih rekla. Par trenutaka se dvoumim, a onda najzad progovorim.

"Želim da budemo porodica.", osećam da mi obrazi gore, jer mi je pomalo neprijatno. Osmeh, koji se formira na njegovom licu, je najlepši osmeh, koji sam ikad videla.

Privuče me u poljubac, terajući sve negativne misli iz moje glave. Istina, strah me kakva ću majka biti, jer nikad kod sebe nisam primetila taj majčinski instinkt. No u jednu stvar sam sigurna.

On će biti savršen otac.

"Žao mi je jedino što ćeš još neko vreme morati da trpiš taj bol u kolenu.", naročito, jer su mi lekovi zabranjeni. Biće bolno, ali izdržaću kao i do sada.

"Не важно. Bar ću znati da ga trpim zbog nečeg mnogo važnijeg.", prethodnih meseci sam ga trpela zbog gluposti doktora.

"A šta ćemo za razgovor s Adrianom u petak? Znaš da će ti ponuditi novi ugovor.", fudbala se, po prvi put u životu, nisam ni setila. Nisam mislila da ću se ikad pronaći u ovakvoj situaciji, ali sad kad jesam, nije mi tako teško da donesem odluku.

"Plašim se da ćeš od naredne sezone imati novog trenera. Starom se u životu iznenada pojavilo nešto važnije od fudbala."

Tako je čudno to reći, ali istina je. Uspeo je da skine fudbal s trona u mom srcu.

Izvinite što me nije bilo celu nedelju, ali tresnula sam matematiku i zbog toga sam bila toliko razočarana da nisam imala volje ni za šta, pa ni za Watt 🙈 Mišljenja o delu? 💙