Ožiljak° 5.deo ✔

2. Čudan čovek

"Putovanje od hiljadu milja započinje prvim korakom." Trgnuo me Kikijev glas.

"A brate.." Povikala sam, i potrčala mu u zagrljaj. "Došao si. Dobrodošao." Stisnula sam ga sebi uz nedra.

"Ajde, ne pravi se da si me toliko poželela." Smejao se.

"A jesam, zar mi ne veruješ?" Podigla sam obrvu, a on me uštinuo za obraze i bacio se u naslonjać gde sam ja prethodno sedela.

"Na mome si mestu." Rekla sam mu i stavila ruke preko grudi, gledajući ga u šali kao ljutito.

"Zar ja da u ovoj kući da biram mesto?" Pitao je, i uozbiljio se u trenutku.

"Nisam tako mislila, šalim se čoveče, odma menjaš to lice."

"Ne treba da se tako bahato ponašaš, Kristina. Može te koštati."
Rekao je smireno.

"To mi sada prigovaraš zbog ove neslane šale? Neverovatan si." Razgovor je krenuo u pogrešnom smeru.

"Ne govorim zbog toga. Mislio sam općenito na tvoje ponašanje. Stani na zemlju Kristina, stani na zemlju ako ne želiš da okusiš prljavštinu ovog sveta." Reće mi, i pri tom ostaje ozbiljan držeći cigaretu s nekim čudnim izrazom lica.

"Kiki, ne shvaćam. Postoji li neka poruka iza tog tvog govora koji sada pričaš?" Pitala sam ga, jer je nekada voleo da okoliša stvari.

"Postoji. Ako tražiš drugačije rezultate, nemoj uvek raditi isto."

Tko razume, shvatit će. Uvek me je hteo usmeriti na pravi put da ne krenem majčinim. Ali toliko prokleto sam ličila na nju, i njena narav kao da se uvukla u mene i nisam se je mogla rešiti. On je jako dobro znao šta je majka prolazila, svestan je u svoje reči jer je svaki dan i svaki trenutak svog života bio upućen u svaki detalj što se dešavao. Pratio je svaki dan iza ugla sobe, iza vrata, krio se, slušao, video. Znao je za sve što se dešavalo. Nekada je zastrašujuće kako je pričao očevim rečima. Kako je sedeo kao on. Ali Kiki se razlikovao od njega u jednoj stvari. On je znao da pokaže ljubav kome treba, a milosti za neprijatelje nije imao.

Učenik kažu nadmaši učitelja. On je živi dokaz za to.

Ne tražim ni od koga sažaljenje, tražim samo da saznam istinu. Želim crno na belom da znam tko je ubio mog brata Nevena i zašto? Ako je moja majka odustala, jer je uverena da je za njegovu smrt kriv Mrki, ja neću. Ja ne verujem u to. Ne pravim se nešto mnogo mudrija od nje, ali i Kiki je takođe istog mišljenja. Ona tvrdi da se ne bi trebali umešavati u to i da ne bi trebali kopati po prošlosti. Kažu da je teška neizvesnost, ali dok se ne suočite s takvim stvarima neizvesnost je lakša, lakša nego spoznaja da je on umro. Možete da živite kada je neznanje u pitanju, ali kad spoznate istinu.. Evo danima već razmišljam samo o razlogu. Neka znam razlog, iako je bila osveta u pitanju. Ne razumem zašto majka nije otišla do kraja. Zašto nije odustala kada je bila sasvim sigurna. No, ona nije odustala, ona je samo prihvatila da su neprijatelji krivi i da je to imalo veze s Mrkijem i njegovim krvnicima. Ja ne verujem. Ja ne želim da verujem da je Mrki bilo kako imao veze s tim.

Znam da je Zeku navodno ubio Adrian, u kojeg je Ameja u besu i očaju ispucala nekoliko hitaca i čije telo je Albert sakrio, a to isto nikada nije pronađeno. I taj se zločin pripisivao Mrkiju godinama, a nije bio kriv. Jeste, da je to bila njegova namera, ali nažalost Adrian je tada bio brži.

"Hoćemo li nekad biti srećni?" Pitanje je na koje ja samo klimam glavom i odmahujem rukom. U ovom svetu sreće nema. Ne postoji. Ako bude, ona je kratkotrajna. Ove zveri se bore za svoj opstanak. Kradu, prodavaju, ubijaju.. Čine sve da bude svet njihov. Da njihovo ime bude ono od kojeg mnogi strahuju. Narkotici su u pitanju. A rad s njima je još i nevina stvar. Jer kasnije se sva ta »nevinost« pretvori u nešto više. U nešto veče. Hoće još, sve jim je malo. I kada si rođen u takvom svetu, u takvoj porodici, nemaš drugi izbor nego da budeš kao oni, ili gori od njih.