43. "Bez tebe bi sve bilo tako crno"

112 28 16
                                    

( * * * )

Ne mogu se rešiti ružnih misli. Osećaj koji me steže u grudima, već danima ne prestaje. Nikada nisam pitala detalje o Albertovom ubojstvu. Znam samo da je te noći sve završilo. Nikada nisam prestala da mislim o tome. Jesam li bila toliko hladna da me unatoč tome da sam to želela nije napuštala misao da bi to ipak ponovila? Ali duboko u sebi pokušala sam potisnuti svako sećanje na nas, svaku dobru i lošu stvar, svaku činjenicu.. Ali nemoguće je bilo Alberta izbrisati u potpunosti kada sam svog sina Valentina pogledala u oči. U te nevine male okice koje za ništa ne znaju. Oči u koje nikada neću moči pogledati i priznati mu da sam ja kriva da je njegov otac umro.

Tužno je koliko smo se »navikli« na smrti u našem životu. Uvek je isto bolelo, uvek je na delove kidalo. I nikada nismo zaboravili. To su dešavanja koje se usade u sećanje i nikada ne zaboraviš. S vremenom preboliš, ali nečijem nestanku zaborava nema.

KRISTINA

U jako kratkom vremenu izgubili smo Abaza, potom Alberta. Nikada u očima svoje majke nisam videla preteranu žalost, a možda je tugovala zatvorena između četiri zida kada ju nitko ne bi video.

Od svega što se dešavalo, zaboravila sam na sebe, iako se dan mog venčanja ubrzo približavao. Još samo nekoliko dana i postat ću žena monstrumu Vladi.

Spustila sam se u kuhinju, iza mene je bila loša noć. Prvenstveno kratka, jer nisam uspela oka sklopiti, ni za tren usniti. Prevrtala sam se po krevetu, bilo mi je loše.

Bila sam lošeg zdravstvenog stanja, sve me je bolelo. Duša najviše. Za nju nije bilo leka. Jedini bi Delano mogao da me spasi svakog bola, ali on je u noći mojih zaruka za mene postao »zabranjen«.

"Možeš li mi dodati čašu vode?" Vladin glas me je trgnuo iz zamišljenosti iza šanka kuhinje, gde sam si spremala doručak. Pogledam ga oštro i dođe mi ga zaliti tom čašom vode.

"Nešto si bleda? Jesi dobro?"
Pitao me je, ispivši gutljaj.

"Loše mi je odma kad tebe vidim! Utičeš na čoveka, da prosto menjam boje kao kameleon." Odbrusila sam mu, na što se nasmejao cinički.

"Još malo i menjat ćeš boje sa mnom u krevetu, draga."

"Nikad neću biti tvoja, to nek ti bude jasno!"

"Ej, ej, gde si pošla?"
Uhvatio me je oko struka, da me zadrži.

"Ne dodiruj me!"
Povikala sam i pokušala se otrgnuti oz njegovih ruku.

"Kako si neposlušna. Baš si nevaljala devojčica. Pitam se jesi takva i u krevetu?"

Smejao se cinički, dok je mene njegov glas i dah u blizini mojih usta već polako gušio.

Otmem mu se nekako, i ošamarim ga. To ga još više ohrabri i postane grub. Moju ruku grubo uhvati i zapreti mi.

"Još jednom tu svoju ručicu podigni na mene, videt ćeš šta će ti se desiti! Ubit ću te!"

"Kamo sreće, bolje mi je i da umrem nego tebe da gledam!"

S gađenjem sam se mu obratila i krenula prema izlazu iz kuhinje. Ispred mene je pojavljuje Delano, zbog kojeg prestanem disati. Skoro se sudarim s njim.

Samo me pogleda ozbiljnog izraza, i zatim osmotri Vladu.

"Jesi dobro?" Pita me pre nego se uputi u kuhinju.

"Ma savršeno!"Odgovorim mu i prođem mimo njega. Osetim njegov pogled na sebi i dalje dok se ne odmaknem iza zida hodnika.


DELANO

Ožiljak° 5.deo ✔Where stories live. Discover now