Ožiljak° 5.deo ✔

40. Jesi li spreman da goriš do smrti

KIKI

"Pitam se koliko ćeš još izdržati?"

Pogledom me je ubijao, dok su me dizalicom svezanog podizali tako da su mi vezali ruke spojeno iznad moje glave, ostao sam visiti u zraku.

"Ovo sam radio kada mi je bilo dosadno." Rekao sam mu dovoljno svesno da ga samo više provociram, ali takav sam. Verujem u svoje mogućnosti i znam koliko mogu.

"Ajdee?? Pa sad sam sretan. Uživaj u dosadi onda." Namignuo mi je, i ostavili su me samog. Visiti tako. Kao slepi miš.

"Daj mi špricu." Naredio je jednome od svojih. Dao mu je neki injekciju. Debelo sam gledao šta mi se sada sprema. Stao je pored mene, gledajući me kao gladna zver.

"Baš si miran, lepi. Priznajem ti." Prkosno mi se obraćao dok sam manje vredan visio kao obešen pored njega.

"Imaš jaku samokontrolu. Pitam se na koga. Jak si momak. Ionako ne volim tipove koji progovore nakon malo mučenja."

"A tvoji ljudi su takvi. Ne moraš ih čak ni mučiti. Počnu plakati kad se namrštim."

Počne se smejati.
"Kako god, nemojmo skretati s teme. Sad se na tebe fokusiramo, pričat ćemo. Doista je zanimljivo. Kada ovu špricu koju držim u rukama, ubrizgam u tvoje telo, paralizirat će ti celi nervni sistem. Pa da vidimo kako to izgleda. Diši duboko, lepi." Nastavio je pričati, proždirući me gadnim pogledom.

Ubrizgao mi je špricu u nogu.

"Brz oporavak."
Poželio je smeškajući se, i zajedno sa svojim ljudima napustio prostor.

Gotov sam. Šta će se sada desiti sa mnom? Pitao sam se. Ajde nekako sam sve podnosio, ali protiv kemikalija ne ide. Ipak je to neka fizika. Još mi sada u telu vri neka tekućina koja mi paralizira mišiće? Neka mi Bog pomogne, ja sam barem verovao u njega.

Polako mi se u glavi počne mantati. Vidim duplo i vidim Miloša kako se vrača. I dalje visim, on prilazi. Ne sećam se njegovih reči, znam samo da me obaralo i da nisam mogao ostati budan. Odjednom me je samo nestalo...

MILOŠ

"Šefe, došao je, čeka vas vani." Javio mi je jedan od mojih ljudi.

"Kako je mogao doći, a da mi to ne javi?!" Razljutio me.
"To kopile.."

"Šefe, mislim da su nam pronašli trag, stisnuti smo u ćošak. Šta da radimo?"

Uhvatim ga za vrat.
"Bit će dovoljno da nešto ne zajebete!" Povikao sam na njega, preteći prstom.

"Ja ću se pobrinuti za ostalo." Rekao sam odlazeći do svog nenajavljenog gosta.

Otmeno je stajao ispred mene, s rukama uz telo.

"Koji dan! Imam toliko gostiju. I rođak, zašto si odlučio doći, a da mi ne javiš?"

"Gazda te pozdravlja." Rekao mi je bahato.

"I ti pozdravi njega."

"Rekao je da ti vreme ubrzo ističe."

"Ne sećam se da ne netko nekome postavio neke rokove?"

"Sve si upropastio, Miloše! Šta se desilo s našim planovima?"

"To je bilo dosadno.. Mislim, neću to malo, razmišljam o nečemu krupnijem."

"Šef čeka od tebe samo jednu stvar! Jednu stvar! Ali nisi to mogao."