Ožiljak° 5.deo ✔

12. "Ako se ne vratiš, nikad ti neću oprostiti"

KRISTINA

Celo vreme sam nervozno hodala po sobi. Čekala sam zvuk automobila ispred kuće. Čekala sam da se svi vrate u jednom komadu. Dugo je prošlo, možda dva sata već, ili više. Vraćaju se. Vidim ih. Svi dolaze. Bogu hvala! Istrčim po stepenicama, ali njihovi obrazi nisu zadovoljni. Ameja je namrštena. Svi su nekako nezadovoljni.

Pitala sam što se desilo, ali detaljni odgovor nisam dobila. Poprilično iznervirani i umorni su bili. Shvatila sam da nastoje voditi neki razgovor, zbog znatiželje ostajem slušati.

Nakon nekih detalja koje su dorekli, shvatila sam da moj otac nije mala riba, i znam da će jim doneti problema. Molila sam Boga samo da ih sve sačuva, da nikoga ne povredi, ali duboko u sebi svesna sam bila da je to nemoguće. On se nije šalio.

Ostajem sama u prostoru s Delanom. On šuti, ja šutim. Zadubljen je u nekim svojim mislima.

"I?"

"Šta i?" Uputi mi prazan pogled.

"Šta će se sada biti?"

"Ne izgledaš mi kao netko koga bi to preterano zanimalo.. Tatina mezimice." Provokativno je odgovorio.

Pogledam ga, podigavši obrvu. "Nerealan si! Prema meni se ponašaš kao da sam bezosećajni terorista." Očajna sam.

"Tko zna. Možda imaš očeve gene, trebalo bi obratiti pažnju, čudna si."

Zasmejem se koliko je moguće se smejati u ovoj muci.
"Stvarno si budala." Kažem, i taman kad hoću da ustanem s barske stolice on me zagrabi za ramena i okreće me prema sebi. Odjednom se pojavio, on kao da je duh.

"Uvalila si me u probleme samo takve." Rekao je.

"Ja? Zbog čega?" Ne razumem ga najbolje o čemu priča.

"Kriješ da se viđaš s njim. To je neoprostivo."

"Ne viđam se svojom voljom! Htela sam. Jesam. Želela sam ga upoznati, ali sada mi je žao. Razumeš?" Malo glasnije mu se obratim.

Njegovo lice je na nekoliko centimetara udaljeno od mog. Čujem kako diše. Osećam se kao da sam u nekom drugom svetu. Neko vreme me promatra, pa se odmiče od mene. Kao da beži, ustvari bolje je tako. Dešavalo se nešto čudno.

Ništa nije rekao. Izašao je iz sobe popravljajući pištolj iza pojasa. Pratila sam ga do izlaska. Otišao je u svoju sobu.

Videla sam Vladu kroz prozor koji je krenuo u kuću. Da ga izbegnem, pojurim i ja u svoju sobu. Ali pored vrata Delanove sobe zastajem. Ne čujem nikakav zvuk. Malo me to preplaši. Razmišljam da li da uđem, kucam ili ne. Ma neka mi Bog pomogne kažem u sebi. Tiho otvaram vrata, ne vidim ga u sobi. Kada više uđem i zatvorim iza sebe vrata, čujem da se kupa. Vrata su malo otvorena. Približim se i provirim.

Ne ostanem ravnodušna na prizor koji ugledam. Njegovo telo je jako, razvijeno, s brojnim ranama kao da je vojnik. Na leđima se rasprostire tetovaža zmaja. Njegove ruke su snažne, mogu primetiti svaku venu. Izgleda kao da ga je netko nacrtao. Dok ga promatram, ne dišem. Sigurno tako stojim neko vreme dok ne dođem k sebi kada zatvori vodu. Odmaknem se od vrata pored. Dođe mi da lupim sebi šamar. Pa zaboga što to ja radim. Kao manijak sam se mu uvukla u sobu i promatrala ga dok se kupao. Nisam normalna. Sigurno.

Moram izaći odavde dok me nije video. Kako bi mu objasnila ovo? Tiho krenem iz sobe. Moja ruka krene prema bravi kad me njegova ruka na leđima trgne. O Bože evo ga. Gotova sam.

"Šta radiš ovde? Jesi normalna?" Pita me, a ja se još nisam okrenula. Sigurno bi se onesvestila. Ali okrećem se, jer moja tišina ništa dobro neće doneti.