Ožiljak° 5.deo ✔

42. "Znam ja što si ti došao"

DELANO

Bio sam bez reči. Albert? Mrki mi je upravo tražio da smaknem Alberta? Kako da to uradim? Albert mi je spasio život, ja sam njegov večni dužnik. Nisam mu se usudio reći ništa. U trenutku sam osetio nelagodu, osetio sam nešto drugačije.

Jesam li se ja to navukao na bolest zvanu otrov, koji nose svi u ovoj porodici? Jesam li se ja to od Ameje zarazio? Jesam li se zarazio, pa mi je u trenu kada mi je to rekao, bilo samo bitno da ispunim njegov zadatak ako je to potrebno da pređe preko svega i dozvoli mi biti s Kristinom? Je l' se to zove ona otrovnost kada nisam ni za tren pomislio da ga odbijem, iako je bio Albert u pitanju? Jel to ona sebičnost? Kada počneš misliti na sebe pa bi uradio sve da tebi bude dobro? Do juče sam mu bio zahvalan, a sada sam ga spreman ubiti jer je s druge strane ljubav u pitanju?

On je to od mene tražio da uradim noćas. Kako da stanem sada ispred njega i ja koji mi je davno spasio život, i podigao me, ubijem ga samo tako?

( * * * )

AMEJA

Kiša je padala. Bila je crna noć. Osećala sam neku težinu u grudima. Osećala sam da će se nešto strašno desiti. Neki se nemir naselio u mene. Sama. Sama sedim u sobi i nemir mi ne da disati. Mrki ulazi i primećuje da sam nervozna.

Približi mi se i zagrli me s leđa oko struka, poljubivši me u vrat. Ali ja se tog ružnog osećaja ne mogu rešiti.

"Noćas će sve završiti." Rekao je dok me ljubio.

Nisam ništa uzvratila, kroz mene je samo prošao neki ružan osećaj. Pomislila sam na svaki trenutak s Albertom, nisam sigurna da se u meni probudilo neko pokajanje, ali suza koja je kanula iz oka i tekla po mome licu do usta gde sam joj okusila gorčinu, kao što je moj život. Kao što je ovo što sam uradila.

Mrki me nastavio ljubiti, a ja hladna kao led. Primetio je moju hladnoću, pa me naglo okrenuo prema sebi. Grubo, kao što je to znao činiti.

"Šta je s tobom? Nešto si odsutna?" Pitao me je fiksirajući pogledom.

Kroz glavu mi se odvio ceo film moje borbe da budem s Albertom i onda taj trenutak kada je sve prestalo. Kada je svaka nada umrla, i kada je svaki trenutak naše borbe postao uzaludan.

"Noćas?" Pogledam ga, i pokušam se suzdržati da ne vrisnem. Ali to mora biti prava odluka, nisam pogrešila. To se mora desiti.

Prstima mi je pomazio lice, usne su mi se raširile u blagi osmeh. U taj božanstveni osmeh, koji za mene vredi svakog greha.

"Nešto nije u redu?"

"Sve je u redu, samo sam malo nervozna. Mislila sam da ćeš ti.."

"Ništa ne brini, noćas će nestati svaki tvoj problem, i poslednja šansa da ti se nešto desi." Tvrdio je.

Poklimala sam glavom, i dalje stajala nepomična. U tom trenutku me je samo snažno zagrlio. Polako sam i ja pomicala ruke na njegova leđa da mu uzvratim zagrljaj. Rukom mi je prošao kroz kosu, vrativši me u položaj da ga gledam ponovo u lice.

"Nisi se valjda predomislila?"

"Nisam, i dalje stojim iza toga." Sigurno sam tvrdila, iako sama mislim da nisam toliko bila sigurna u svoju odluku.

Poljubio me u čelo, i rekao da odlazi.

"Gde? Opet?" Pitala sam i pognula glavu.

Vratio se natrag meni i objasnio mi kako će se vratiti za pola sata, ide samo nešto da proveri. Poklimala sam glavom. Ljubeći me ponovo, otišao je. I ponovo ja sama. Sama sa svojim mislima, daleko.. Negde daleko.