Ožiljak° 5.deo ✔

5. Prošlost je oživela

Ali nisu to bile suze koje su padale niz blede obraze, to je bila samo neka gorka tečnost satkana od par promašenih ljubavi, takozvanih prijatelja, obiteljskih svađa i još od poneke sitnice. Samo to...

»A možda i jeste do mene, što ne znam nikome u potpunosti da verujem, u potpunosti da se predam, što na svako putovanje moram ići s hiljadu mapa i atlasom u rukama, što koliko god da sam nečija, duplo sam više svoja.«

Ujutro me budi nepoznati telefonski poziv. Taj mi uništava jutro, celi dan, kasnije shvatim da ceo život.

Ugledam nepoznati broj i bez reči se javim. Telefon prislonim na uho, a s druge strane čujem duboko disanje. Progutam knedlu i šutim i dalje. Još sam u polusnu, ali nepoznati glas koji progovara, razbuđuje me.

"Je l' ti se svideo poklon?" Bilo je pitanje s druge strane.

"Tko je to?" Pitam, i podignem se iz kreveta.

"Misliš li da je pakao bio dobra sredina za jedno dete?"

"Tko si, šta hoćeš od mene?"

"Ne uzrujavaj se, poslat ću ti adresu. Tu ćemo se naći." Odgovorio je, i prekinuo poziv.

Ruke su mi se tresle, srce je kucalo kao ludo. Šta hoće ovaj ćovek od mene? Zbog čega da se nalazimo? Bojala sam se, ali još više sam se bojala reći to bilo kome. Ako kažem majci, ona će poslati vojsku na lika, a ne znam ni šta taj hoće od mene. Kiki će poludeti i neće postupiti nikako drugačije. Delano? On je njihova škola. Do vraga svi su isti i nitko neće imati razumevanja, a možda je stvar nevina? Možda nije. Odlučila sam da ću otići na lokaciju koju mi je poslao. Noćas. Otići ću.

Celi dan sam bila nervozna. To je prvi primetio Vlado, koji je s Delanom sedeo u dnevnom boravku i razgovarao. Ameja i Albert otišli su u neku kupovinu za Valentina. Pridružila sam se njima u sobi i spremala sebi doručak.

"Devojko, nešto si danas napeta?" Pitao je Vlado, i smeškao se listajući neke papire.

"Nije tvoj problem, Vlado." Odgovorila sam ne gledajući ga. Jednim okom primetila sam oštar Delanov pogled upućen Vladi. Duboko je uzdahnuo.

"Vlado, reši što ti je rečeno. Do večeras mi javi." Hladno mu je naredio Delano. Vlado je odma ustao i izašao. A pri izlasku nije zaboravio da mi uputi srdačan pogled, kao da je hteo reći »još ćemo razgovarati.«

Delano se naslonio u fotelju i gledao čas u telefon, čas u mene. Primetila sam.

"Šta je opet?" Pitam ga, jer ne mogu da izdržim njegove poglede na sebi.

"Gledam te i razmišljam. Kad ćeš mi reći istinu?" Naslonjen i dalje promatrajući, upitao me.

"Kakvu istinu?" Pravim se nevina, a nikako to nisam.

"Misliš da sam slep i da ne vidim? Pa nisam ja od juče mila. Loše si me procenila." Reće i ustane, pa krenu prema meni.

O Bože, šta priča ovaj? O čemu? Ajde sad shvati o kojoj »istini« on govori.

"Baš si mislila da neću shvatiti da nešto radiš iza mojih leđa?"

"Šta ja to radim iza tvojih leđa?" Začuđeno mu se obratim.

"U kakvom si poslu s Vladom, a da ja ne znam?"

Osetim neke trnce po tom pitanju.
"Nikakvom, ja i Vlado? Daj Delano.." Pokušavam ga skrenuti s teme.

"Vidi, ne upadaj u probleme ponovo. Sit sam da te vadim iz njih, Kristina. Nisam ja ovde kao spasilački čamac da sedneš u njega kada brod tone. Razumeš? Ne očekuj da ću rešavati tvoje probleme. Za ovo kratko vreme od kad si tu, upala si u hiljadu problema i stvarno sam već sit." Bio je ozbiljan.