Ožiljak° 5.deo ✔

23. Sve je prošlo, samo je on ostao

Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je da ne postoji, da ne boli. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se merio onim što više ne postoji. Ovako se mešaju utvare i život, pa nema ni čistog sećanja ni čistog života.

A nema više ni čistog razuma. Ja ga nemam, jer mislim da sam izgubila svaki dojam o ovome svetu gde više ni ne znam šta je istina, a šta laž, i nikako da se naviknem na to.

Kako sada da se ponašam? Kako da krijem nešto takvo? Do kada? Šta je smislio ovaj čovek? Od njega očekivati svašta. Pa čekaj je l' to zaista on? Šta ako sam ovo sanjala ili me netko drogirao? Ali ne.. Osetila sam. To je bio on. Jesam li normalna? Ja sam njega zagrlila, Bože koja idiotkinja. Ali to mi je bilo potrebno, ja sam se ponovo rodila u trenutku kad sam ga videla.

Sada bi dotrčala kući i vrisnula da se vratio, da on nije umro! Sigurna sam da postoji objašnjenje, jer ako ga nema onda sam ja već poludela i došlo je do te mere da mi nema spasa.

Ali ja nisam osetila strah pred njim koji bi morala. Suprotno od toga, ja sam osetila sigurnost. Sigurnost koja mi godinama nedostaje.

On mi je uvek pružao određenu dozu sigurnosti. Pored njega se ne bi bojala nikoga i ničega. Baš taj osećaj mi je nedostajao i sada. Zato sam svaki dan uporno razmišljala o njemu, i neke činjenice su me naterale da shvatim koliko je on zapravo bio vredan.

Da se prisetim..
Nateram samu sebe...
Mrki me nikada nije varao. Barem ja to nikada nisam znala, pomislila ili osetila. Ja njega jesam. Nikada me nije lagao o svojim osećanjima. Ja njega jesam. Nikada mi nije okrenuo leđa. Ja njemu jesam. Nikada nije odustajao. Ja jesam. Nikada me nije namerno povredio osim kada se osvetio i zagorčao mi život, ali kada točkići počnu da pokreću pamet, tada shvatim da je to bila jedna od najispravnijih stvari koje je učinio.

Nije me mogao ubiti, šta bi imao od toga? Njegova osveta zapravo traje godinama. Kakav čovek bi to još uradio ako nije psihopata? On normalan nikada ni nije bio.

Od prvog našeg susreta bio je opsednut mnome i ostajao je to celo ovo vreme.

Možda bi ga trebala mrzeti, možda sam ga neko vreme i mrzela. Ali sve je to obmana. Krivila sam ga za Zekinu smrt, krivila sam ga za smrt svog sina. Krivila sam ga za svako zlodelo koje mi je bilo učinjeno, a on nije učinio ništa.

Istina je, da je poslao Baju da Zekića liši života. Da to tada već nije uradio Adrian, možda bi Zeko svakako umro od Mrkijeve ruke, ali nije.

Istina je, da je bio u sukobu s nekim kada je ubijen Neven usred tržnog centra, i smatra se da su to uradili neki da se osvete njemu, i? Opet s te točke gledanja, nije kriv.

Istina je, da nam je Adrian saopćio da je Zeko imao zadatak da uhvati Mrkija i preda ga policiji. To bi morao uraditi, ako bi hteo da opravda svoj izlazak iz zatvora. Kasnije dolazi Baja koji govori da je sada on na toj poziciji i da je preuzeo njegov deo posla. Čemu takva laž? Da li je Baja zaista mislio da ću nasesti na takvu izmišljotinu, jer Baja se nikada nije preterano trudio da uhvati Mrkija, a znam da je imao tu priliku. Baja jeste oduvek bio čudna sorta, i svo to njegovo sudelovanje s Mrkijem na kraju kada je Mrki navodno umro, imalo je značenja jer je Baja itekako imao koristi od toga.

Sada se pitam kada se obznani Mrkijev povratak, šta će se desiti?

 ( * * * )

Kada sam na kućnom pragu ugledala Kristinu, laknulo mi je. Potrčala mi je u zagrljaj. Neverovatno je opisati osećaj kada znaš da si sa svojim životom riskirao da spasiš svoje dete.

Delano je stogo ozbiljno stajao pored nje. Kada sam krenula da uđem me je zaustavljao tako što me uhvatio za lakat.

"Moramo razgovarati. Gde si se zadržala toliko?"