Ožiljak° 5.deo ✔

4. Misteriozni čovek

Večer se nenormalno brzo približavala, a ja još uvek sedim u sobi i promatram zid. Moju zamišljenost prekida Kiki koji upada u sobu kao lud.

"Gde si ti ceo dan?" Banuo je u sobu da sam pomislila već da treba da se bacam u neko bekstvo.

"Čoveće ludi. Jesi ti normalan ikada?"

"Zašto? Jer upadam ovako? Navikni se. To je nešto što mi je ostalo u genima. Ajde spremaj se, čekam te dole, da izađemo zajedno." Namignuo mi je.

Okrenuo se i jedino što mi je zapelo za oko jeste pištolj iza pojasa bez kojeg nije čak ni spavao. To je bio samo jedan od Mrkijeve kolekcije, čije omiljene je sada imao Kiki. Nastavio je lozu. Nema šta. Nikada nisam držala u ruci nikakvo vatreno oružje. Niti mislim. Ako me život ne natera na to. Molim se da do toga ne dođe.

Uska crvena haljina. Malene loknice, crveni ruž i omiljeni parfem. Odabran Kikijev nakit koji je njegov poklon meni, i savršene štikle. Golo koleno puca kao metak. Čoveće, izgledam kao milijun dolara. Javljao mi se unutrašnji glas.

Lice u ogledalu kao da mi je strano. Svaki put kada se pogledam, duže vremena gledam u sebe i čekam taj odgovor s druge strane, ali ne. Tišina.

Kiki me je zaista čekao i kada me ugledao, bio je zadivljen. "Auu lepotice.." Smeškao se.

"Baš si skroman ono.." Komentirala sam.

"Šta trebam? Ispričati citat? Ajde kreni, ne volim da čekam." Sad se već ljutio. Al je menjao ta raspoloženja. Neverovatan je.

"Pa što nisi sam izašao? Što me čekaš uopće?" Zanimalo me. 

"Ne smeš sama. A ja svetu moram da pokažem kako imam lepu sestru. Izlazim s tobom ruku pod ruku čisto da ovi mangupi vide da sam ja tu, i ako te netko takne, ode glava."
Rekao je, i nageo se pa mi prošaputao. "Obe glave." Nasmejao se kiselo, ja mu nisam ni uspela uzvratiti, već me povukao u dvorište koje se danas preko dana pretvorilo u prostor za zabavu.

Odma primećujem poglede prisutnih koji se gomilaju na meni. Osećam se kao gola kada su sve oči uprte u mene. Vlado se već slini, primećujem. Samo ga ubijem pogledom, i trudim se ga ne primetiti više.

Prilaze razni ljudi. Ameja i Albert razgovaraju s nekim ljudima. Ne znam. Ne poznajem toliko neke. To je sve takoreći novo za mene.

A moje oko trudi se da zapazi jednu osobu koja doslovce fali ovde. Delano. Nema ga još.
Čudi me to, jer mu je Ameja rekla da mora biti tu. Čula sam. Opet sam glumila agenta, a šta mogu kad mi nitko ništa ne govori.

Vlado i Maksim stoje pored ulaza kao vojnici. Ostali ljudi su čudni. Sve su to lepo obučeni, sve je na svome mestu. Skupi satovi, kajle.. Interesantno.

Jedan čovek u uglu s čašom vina kao da kvari svu tu sliku. Uporno me gleda i ne odustaje. Taman mu krenem priči, jer me zaintrigirao. Osetila se neka čudna energija u zraku. Tada ugledam preko Vladinog ramena koji se upravo kretao prema meni, Delana. 

Kao da mi je laknulo kada je došao. Odma sam se osećala sigurnije i znala sam da mi sada neće biti dosadno. Njegov se pogled usidrio na meni. Veoma je bio iznenađen mojom pojavom, a i ja njegovom. Nadam se da sam uspela sakriti to zadovoljstvo. Da baš nisam ispala kao idiot?

Umalo se ne sudari s Vladom koji takođe koraća prema meni. U tom trenutku onog lika izgubim iz vida. Vlado se povuče kada mi priđe Delano. Oh, spasio me.

"Je l' sve u redu?" Pitao je, a ja od njega čekala neki kompliment.

"Kako si krenuo prema meni, mislila sam vrisnut ćeš koliko sam ti noćas lepa." Hvalila sam samu sebe, kad drugi neće.