Ožiljak° 5.deo ✔

28. Tko je koga "odradio"

Čista savest je obično znak lošeg pamćenja. Moje pamćenje nije loše, zato znam da nije ni moja savest čista. Što sam bivala starija, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatio gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla.

Naučila sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo, ono što daje vrednost i lepotu našem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija. Novac nije ništa, moć nije ništa.

Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesretni. Lepota nije ništa, videla sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti.

Ni zdravlje nije sve. Svatko je zdrav tko se tako oseća. Bilo je bolesnika punih volje za životom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje.

Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za svoja osećanja. Ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Ja je nisam negovala. Lepota ne pruža radost onome tko je poseduje, već onome tko ume da je voli i da joj se divi.

MRKI 

Daj mi Bože snage da oprostim. Jer tko oprosti, on je najveći. A znam zaboraviti, ne mogu.

Postalo mi je jasno kako čovek umire, i video sam da nije teško. Ni lako. Nije ništa. Samo se sve manje živi, sve manje se misli, i oseća, i zna, bogato životno kolanje presušuje, i ostaje tanki končić nesigurne savesti, sve siromašniji sve beznačajniji. I onda se desi ništa, ne bude ništa, bude ništa. I ništa. Svejedno.

Da li sam time što je toliko volim stekao pravo da je povlačim za ruku kad zastane pred izlozima koje sam ja već odgledao, i da joj sebično prepričavam sva ona uzbudljiva poglavlja koja čezne da pročita? Da li sam time što sam zapalio tu iskru stekao pravo da sad njen uzdrhtali plamen umaram u promajnim pećinama svoje rezigniranosti, i da li se ona uopće rasplamsala zato što sam je ja zapalio, ili gori naprosto zato što je vatra, sam đavo će ga znati?

No, bilo kako bilo, Ona je suvlasnik moje sudbine, za njom čeznem danonoćno. Skromni ljudi stidljivo plaču, znaju meru i u plakanju. Mali ljudi ne plaču, već cmizdre, oni nemaju ni pravih muka ni pravih suza. Lako plaču samo zaboravni. Ima onih koji nikad ne plaču, koji čuvaju srce za svaki slučaj. Malo je života za mnogo plakanja, mnogo je plakanja za malo života.

Ne znam odakle je tada našla u meni sve te divne osobine o kojima nisam ni sanjao, niti sam želio da ih imam. Ali zašto bi kvario njenu naivnu sliku? Zašto joj ne bi izgledao tako kako me ona vidi? Biću njen ponos i zaštita, ovakav nikakav, podržat ću njenu veru u mene, jer joj je potrebna. Biću tobože snažni hrast nad njenom krhkom stabljikom. Izgleda da zaista sanjamo život.

Nisam ja nikada bio ona njena grana za koju bi se večno držala. Jesam joj nudio da budem ta njena grana ali nisam bio. Ona kao da je nije htela uhvatiti, svesno je potonula. A mogla je da pliva.