Ožiljak° 5.deo ✔

33. Jer ja sam Ameja

Dani su prolazili. Teško sam se opravila. Nakon Abazove smrti sam se pokušala stabilizirati i bežati od pića. Alkohol mi je uvek za nekoliko sati rešio probleme, dok se nisam otreznila. Opijala sam se i kada je umro Zeko, pa sam shvatila da mi ništa nije pomoglo. Bilo je gore, jer sam sama sebi zatvarala oči pred istinom.

I dalje boravim u kući, Mrki se doselio. Doveo je svoje ljude, promenio je zaduženja. U jednom danu sve je počelo da funkcionira drugačije. Povodom svog povratka hteo je uraditi neki skup, ali nakon Abazove smrti još nije. Čekao je da se situacija smiri. I smirila se. Navodno, tišina koja će se svaki čas prekinuti.

Nismo izlazili neko vreme, dok se po gradu nije počelo pričati o Mrkiju. Zatim kao da je netko bacio bombu, i svatko bi se odmicao od nas. Pomislim prvo, da ne prenosimo neke zarazne bolesti, ali bojali su se krivog pogleda, a šta više da urade nešto pogrešno.

Albert se nije pojavio na Abazovom sprovodu. To sam mu mnogo zamerala. Čovek kao da je u zemlju propao. Naročito nakon Mrkijevog povratka, o njemu nije bilo ni traga, ni glasa.

"Hoćeš ti jedno pivo?" Kao da mi Delanove reči samo prođu kroz glavu, ne registriram.

"Halo.. Čuješ me?"

Trgnem se na njegovo ponovno prozivanje. "Ne želim."
Kratko odgovaram, kao što je to uobičajno za mene u poslednje vreme. Promatram nebo i danju i noću, razgovaram s njima. S mojim najmilijim. Pitam za savete, ali ne čujem njihove odgovore.

A Abazove poslednje reči, grizu me i ne daju mi mira.

Promatram Delana kako pijucka pivo i zagledam se u njega.

"Šta je? Gledaš me čudno nešto..." Promrmlja.

"Da li ti je Abaz nekada rekao nešto vezano za Adriana?"
Ispalim kao iz topa.

"Šta bi mi rekao? Ne razumem.."

"Pitam onako." Odmahnem ramenima.

Luče se dugo nije pojavljivao. I baš kada sam pomislila na njega, on je stigao. Mrki nije bio kod kuće. S Kikijem je negde otišao. Nisam ni pitala. Iznenadila sam se njegovim dolaskom. S terase sam ga videla i uputila se prema njemu.

Svoj dolazak je objasnio pričom da je došao s namerom da sa mnom popriča o važnoj stvari.

"Šta može biti važnije od mog odmora Luče? Šta hoćeš opet?"

"Znam da sam došao u kuću žalosti, žao mi je da moram ovako. Ali želim te obavestiti o nečemu."

"O čemu?"

"Pronađen je Adrianov leš."

Zanemim kada čujem šta mi govori. Kakav leš? Zar nije spaljen? Od njega nije trebalo ostati ništa. Samo pepeo.

"Kakav leš ? O čemu pričaš?" Začudim se i drhtavim glasom ga pitam.

"Znamo da je bio ubijen vatrenim oružjem. Metak je probio kost na kojoj su tragovi ostali. Kosti su jedino što je od Adriana ostalo draga.. Sada je vreme za dalju istragu."

Gutam knedlu ne verujem u to što čujem.

"Istragu?"

"Ameja, pronaći ću njegovog ubicu, to sam ti već rekao. Kada ga pronađem, bit će kažnjen, tko god da je."

Zanemim i samo poklimam glavom.

"Nemaš neki komentar?"
Obrati mi se.

"Šta da kažem, iznenađena sam."