Ožiljak° 5.deo ✔

20. Bez reči je otišao

AMEJA

Bila sam nervozna. Panika i nervoza bile su dva elementa koja su obuzela moje telo. Mozak je radio sto na sat, ali nikako nisam mogla da shvatim Miloševo razmišljanje. Na kraju sam razmišljala da postoji mogućnost da je napravio zamku. S kidnapovanjem Kristine bi postigao da se svi uputimo tamo, a kada bi stigli i dočekao bi nas kako pravi domaćin dočeka. S metcima u glavu. U najgoroj mogućnosti bi postojala šansa da Kristina sve to vidi.

Bujna mašta? Da bujna mašta, ali itekako mašta koja bi mogla biti realizirana.

Delano je sipao tko zna koje piće po redu. Kiki je obavljao neke telefonske pozive. Promatrala sam Delana. Mnogo se uspaničio otkad je Kristina nestala.

"Delano? Hoćeš se napokon smiriti?" Pitala sam ga. Kiki je podigao glavu, i zazreo se u nas.

"Smiren sam."

"Šta si smiren? Piješ i sediš tu kao da ti je sve pomrlo. Dovest ćemo Kristinu nazad, sve će biti u redu."

"Kako ti možeš biti smirena tako?"

"Nisam ja smirena, nego se kontroliram. Da se sad i ja zavalim u fotelju i pijem kao ti, do gde bi stigli i šta bi uradili?"

Protresao je glavom kada je ispio poslednju kap pića iz čaše koju je držao.

"I gde je jebeni Albert?" Uključio se Kiki.

Taman što je pitao za njega, on se pojavljuje na vratima. Zbunjeno nas gleda i ulazi sporim koracima. Ne uputim mu nijedan pogled, jer sada bi mogla da u njega ispalim rafal metaka koliko sam besna.

"Čuo sam što se desilo." Rekao je, i prilazio mi. Okrenula sam mu leđa i kada je prišao da sam mu osetila blizinu, krenuo je da me dodirne za ramena, ja sam vrisnula.

"Ne dodiruj me! Kako se usuđuješ? Kako možeš?? Nestaneš, pa se vratiš, nije ti ovo javna kuća, nije ni autobuska stanica! Kojeg vraga ti igraš?! Je l' se to igraš sa mnom?!"

Bila sam besna, Kiki i Delano su samo promatrali. Ni jedan od njih nije ništa komentirao. A na moje iznenađenje nisu ni izašli iz sobe kada je naša svađa počela.

Albert je namršten i zajapurenih obraza stajao ispred mene i pogledom šarao Delana i Kikija koji se nisu pomerili s mesta. Očekivao je kako će ustati i izaći, ali oni su samo sedeli i šuteli.

"Šta je? Gospodin nema odgovor ovaj put? Ili smišljaš šta ćeš ovaj put slagati?"

Čekala sam svoj odgovor, ali iz njegovih usta nije izašla ni jedna jedina reč. Tek nakon nekoliko minuta šutnje kada sam već bila spremna na skočim na njega i udavim ga vlastitim rukama, progovorio je.

"Ustvari znam sve što se desilo, ali nisam bio tu, žao mi je. I da sam bio, sumnjam da bi mogao sprečiti događaj na groblju. Mislio sam da ti sve možeš sama, pa sam tako pretpostavio.."

"Ti mene zajebavaš? Reci da me zajebavaš!"

"Koji kurac, Ameja! Nisam ja pas. Još manje tvoj! Ovo će da prestane sada, ovog momenta. Ja kupim stvari i odlazim odavde. Postala si nepodnošljiva!"

"Ja nepodnošljiva?"

"Ti, da!"

"Ne mogu da verujem. Ne mogu da verujem. Šta se desilo s tobom? Ušao neki demon u tebe, ili?"

Nisam mogla da verujem da ispred mene stoji Albert. Onaj Albert koji se godinama borio za mene, kojeg sam navodno volela, koji mi je bio oslonac. Albert zbog kojeg sam ostavila Mrkija. Albert zbog kojih sam uradila nekolicinu pogrešnih stvari zbog kojih bi se možda morala polako kajati.

Delano je ustao, a za njim Kiki. Hteli su izaći videvši da je možda ovo privatna stvar između mene i Alberta, ali ja sam ih zaustavljala.

Albert je možda i ovaj put mislio kako ću ga preklinjati da ne ide, plakati, roniti u suzama. Ali gadno se prevario. I ja sam imala svoje granice, koje je on prešao davno.

"Delano!" Zaustavljam ga, s njim uz njega zastane i Kiki na polasku.

"Molim te da gospodinu Albertu pripremiš stvari. On odlazi." Podigla sam obrvu, i ponosno stajala gledajući ga pravo u oči.

Namršten je otklimao glavom. Delano je poslušao moju zapoved, ali ga Albert prekinuo tako kako ga je ponovo prozvao.

"Nema potrebe Delano. Sam ću da se spakujem." Rekao je, i izašao.

Delano se vratio k meni.

"Šta je ovo bilo, Ameja?" Pitao je. Bilo mu je jako nezgodno.

"Odavno ovo nema smisla, Delano.. Otkad sam rodila Valentina, on je drugi čovek. Umesto da bude dobar otac svome sinu, on se potpuno promenio. Nestaje, izlazi. Bavi se tko zna čime. Znaš i sam.."

Delano me zagrlio, verovatno je pomislio kako mi treba uteha.

"Ne brini, biće sve u redu, videt ćeš."
Tešio me.

Odmahnula sam glavom, i otela se iz njegovog zagljaja. 

"I Ne želim da bude. Možda je bolje da se neko vreme ne viđamo. Svakako mi nije ni od koristi. Jesi video da njega uopće ne dotiče ova situacija. Da ne znam da je on Albert, čak bi pomislila da je povezan s Milošem. Ne razumem."

Kroz prozor sam uz zapaljenu cigaretu promatrala Alberta kako odlazi. Još uvek ne mogu da verujem da je jednostavno spakirao stvari i otišao. Nije se ni okrenuo.

Nakon Adrianove smrti, jako sam se vezala za Alberta. Barem sam mislila da je tako do trenutka kada sam rodila Valentina. Ubrzo smo se nakon saznanja da sam trudna odselili u Italiju. Nismo se baš preselili, ali smo većinu vremena boravili tamo.

Albert je bio idealan. Baš onakav kakvog sam ga zavolela. Pun ljubavi, strasti i neke posebne emocije koju je posedovao samo on. Voleli smo se, ljubili. Bio je tu za mene u svakom trenutku.

Sve do jednog dana kada je počeo da menja svoj stav prema meni. Mi smo i dalje bili povezani, ali kao da se polako počeo udaljavati od sudelovanja sa mnom, od posla sa mnom. Udaljio se je i od svih ovih ljudi ovde. Kada sam rodila još uvek je u nekim granicama bio »normalan«.

Zatim kada se ponovo pojavio Luče koji je obećavao rat, Albert se počeo povlačiti. Retko je pričao. Konstantno je bio nervozan. Telefonirao, odlazio, nestajao. I sve to je nastojalo biti do sada.

Sve sam sebi govorila kako će proći, da će biti bolje. Nadala sam se da je to neko trenutno stanje. Ali on je nastojao biti sve gori i gori. Njegovi su nestanci učestali, udaljili smo je jedno od drugog.

Toliko jednog truda je uložio da konačno budemo zajedno. Toliko godina borbe smo premostili, a sada kad smo napokon bili zajedno, ništa nije bilo u redu. Gasila se moja želja za njim. I zapitala sam se, čemu sve ove godine i tko je zapravo čovek zbog kojeg sam uništila svoj život? Da li je bio vredan? Kada se setim nekih činjenica, možda i nije.

Skoro sam počela da posečujem Mrkijev grob. To se desilo nakon snova koje sam imala o njemu. Počela sam da ga sanjam svake noći, i u meni kao da je pregorela lampica ponovo proradila. Osećala sam da moram da mu se požalim. Tako sam odlazila svako toliko dana na grob gde sam razgovarala s njim. Da, razgovarala, upravo tako. On je jedini koji je u trenutku slušao i šuteo. Nije me prekidao i mogla sam sve da mu kažem. Na kraju mi čak nije prigovarao. Nije mu to bilo slično, na starog Mrkija to nije podsećalo. Stari Mrki nikome nije znao šuteti. Poludela sam. S vremenom sam totalno poludela.

Nakon svega što se dešavalo, još mi je samo bila potrebna činjenica da je Mrkijev sanduk prazan. Gde je bio njegov leš i zbog čega nije bio gde treba? Osećala sam da se njegova duša ne može tako smiriti. Ali time sam se odlučila pozabaviti kasnije. Prvo sam morala da rešim Kristinu iz Miloševih ruku. 

A način za to, bio je samo jedan.