Ožiljak° 5.deo ✔

7. "Ja sam spreman umreti"

Nemojte se žaliti. Svet je uvek podjednako »odvratan«, i da bismo živeli u njemu, potrebna je uvek ista doza zanosa, snage i strpljivosti; samo što mi u mladosti nalazimo dovoljno svega toga u sebi i zato nam život izgleda lep i podnošljiv, a kad ostarimo i zanosa nestane, snaga izda i strpljivost nas napusti, svet nam izgleda onakav kakav jeste.

Osuđena sam da me ovo žarko nebo koje svakog dana s divljenjem gledam, stera u ludilo bez povratka. Sve je to ništa od onoga što me čeka, a i ovaj mi je početak težak. Kako da pronađem prave odluke i kako da donesem prave odluke? Šta mi je činiti? Ubija me što ih sve gledam u oči ne govoreći istinu. Da sam videla oca. Ne znam ni tko je on, ni šta je, a nije mi izgledao kao nevin čovek.

Moja ironija uništavala je. U mojoj se blizini nisu smeli rešavati problemi - osobito kako se to kod nas čini - ili raspravljati s ozbiljnim licem i namrštenim čelom o banalnim stvarima. Odma sam se unervozila. Hteli su da krate vreme plitkim opservacijama o našem društvu. A svaka je bila apsolutna. I što je još gore: općenita. Ja to nisam dopuštala.

Čovek je onakav, kakav odgoj primi. U tome nipošto ne popuštam. A kako sam ja odgojena! Kultura je kod mene odelo, koje mogu nositi samo neko vreme. Ona još nije izrasla iz moje vlastite duše. Šta to, primerice, znači stisnuti usnice na ciničan podsmeh? Dostojno jednog izbičevanog lakaja tj. jedne lakajske naravi. A mi smo svi veoma cinični, ako ne javno, a ono potajno. Ja sam negde tretirana kao dvolična, a nisam. Nego sam se uvek nalazila u takvim situacijama da sam morala da učinim nešto drugo od onog što sam zapravo htela.

Delano je bio zlatan i lukav čovek. Njega je moja ironija zabavljala i onda kad je bila uperena protiv njega. Meni se barem tako činilo, iako je pokazivao suprotno.

Loše sam spavala. Celu noć sam se prevrtala po krevetu, to što sam uvredila Delana nije mi izlazilo iz glave. Nisam znala ni kako da se uputim iz sobe, a znam da će on već biti budan.

Polako kao da se iskradam iz sobe, izlazim i promatram oko sebe kao da bežim od nekoga. Delana ne vidim nigde. Samo Ameja koja gleda u telefon dok sedi u dnevnom boravku.

"Dobro jutro mama, šta radiš ovako rano sama?"

Uputi mi zabrinjavajući pogled. "Ništa, čekam vesti od Kikija. Kristina sinoć se desilo nešto.." Rekla je, i zadržavala suze.

"Šta se desilo?" Pitala sam, i sela do nje.

"Kiki je posetio Luča kod njegove kuće. Pretio mu je nešto, i usledila je jača tučnjava.."

"Kako je Kiki? Je l' sve u redu?" Skočila sam s mesta.

"Kiki je u redu, ali Maksim je dobio malo jači udarac, trenutno je u komi. Kristina, molim te sada u ovo vreme ne napuštaj kuću sama. Luče bi mogao da uzvrati na svoj način."
Rekla je preplašeno.

"Šta se desilo s njegovim poslom? Je l' zbog toga išao tamo?" Pitala sam, i ona se na moje pitanje i nije iznenadila, ili očito tog momenta nije razmišljala o tome kako bi ja to znala.

"Posao je još u toku, to ne ide tako brzo. Bilo je nekih problema, nisam ja ulazila u to toliko, više Albert zna. Ja sam se umorila, Kristina. Od svega sam umorna." Pognula je glavu. Bila je očajna.

Uhvatila sam njenu ruku, i ona me pogledala u oči, dok sam i ja nju gledala.

"Sve će da bude u redu, veruj. Ne brini se." Tešila sam je.

"Imam loš osećaj, iznad nas su se ponovo svili neki crni oblaci. Nije dobro.. Nikako nije dobro." Govorila je.

Tada čujem auto koji naglo zakoči kada stigne ispred kuće. Kroz prozor vidim da iz njega istrči Delano, upućen u kuću.