Ožiljak° 5.deo ✔

45. "Svadba će biti sutra"

( * * * )

Albert je od početka krio da je Miloš njegov rođak, i da ga on itekako dobro poznaje. Nikada i nismo govorili o njemu, pa on nije video potrebu da ga spominje. Nisu bili u nekom dobrom odnosu, Albert se nije preterano opterećivao s njim, ali kada je došlo vreme da Miloš izađe iz zatvora, kockice su se morale poklopiti.

Nisam povezala Albertove nestanke s Miloševim izlaskom. Na kraj pameti mi nije padalo, da bi oni mogli imati veze jedan s drugim. Dalji su rođaci, ali ipak je to nešto što bi ja trebala znati.

Kada se Mrki ponovo pojavio, a ja raskinula vezu s Albertom, naravno da je video tu šansu propasti, zato se povezao s Milošem, iako ga Miloš prezire, jer se po njemu nimalo ne razlikuje od Mrkija. Svi ti muškarci koji su sada jedan s drugim u sukobu, imaju jednu zajedničku stvar. Mene.

Navodno je Albert s Milošem ušao u organizaciju s Italijanima, koji su odavno hteli preuzeti Mrkijev posao. Italijan kojeg je Kiki ubio još kao klinac, bio je jedan od njih. A Mrki je tu prvi bacio kost ubivši Italijanovu kćer. Sada su se svi udružili da ga unište. Mrkija.

I Albert i Miloš imali su jako dobar razlog da uklone Mrkija, zato su bili mišljenja da će jim zajedno lakše uspeti. Međutim svaki od njih je krišom radio po svome, pa su se stvari otele kontroli. Miloš nije mario za Italijane na vrhu, već je sam poduzimao dela za svoju osvetu. Nisu mogli podneti da je Mrki još uvek živ, zato su krenuli u najopasniju taktiku. Pobiti sve, jer jedino tako su mogli iskoreniti Mrkija i celu njegovu porodicu do tko zna kojeg kolena.

Obojica nisu marili ni za mene. Albert? Tko bi poverovao da se tolika silna ljubav do mene može pretvoriti u borbu pa opstanak, i tolika ljubav postati samo želja za uništenjem?

I ne, nikada mi nismo bili ljubavnici. Samo smo se voleli, ustvari smo se toliko fizički privlačili, i jedno drugom nismo odoleli. I to je sve..

Ali nismo pokušavali da sastavimo prekinutu čašu te tajne koju smo imali. Tko zna zašto, ta je tajna lebdela iznad nas, iznad našeg prošlog vremena kao ukleta lađa. Negde ovde, daleko. Negde tamo, blizu. Ni na nebu, ni na zemlji.

"Nismo mi bili ljubavnici. Nikad. Samo smo se ponekad u dugim noćima punog meseca malo tražili po talasnim dužinama čežnje. I to je sve..." (Đorđe Balašević)

Davno beše kada smo bili mladi. U ovom nizu godina mnogo se toga promenilo. Mnogo ljudi umrlo, otišlo, došlo. Albert je pretpostavio da ću ja ostati uz Mrkija, svoju sigurnu luku, naročito sad kada je naš rat počeo.

Toliko dobro me poznaje, da zna da ću sebi pronaći zid o kojeg ću se osloniti. A nisam Mrkiju potrčala u zagrljaj zbog toga. Moji razlozi su bili veći. Nikako nije to bilo zbog neke vrste zaštite, kao što izgleda.

Preživela sam svašta. Od novih rođenja, ranjavanja, krvi, besa i bola, smrti najdražih, smrt sina, udarce, linč, javne sramote. Za dlaku nekolicinu puta izbegla smrt, sa sobom nosim ožiljke. Hiljadu ožiljaka raznih perioda koji su na meni a naročito u meni ostavili trag. Mrki je možda umro dva puta, ali ja sam umrla barem sto puta, i dalje se trudim čvrsto stajati na nogama ali ravnoteža jenjava. Mogla bi klecnuti kolenima.

Za mnom ostaju putevi dugi. U jedno srce tuga i radost je stala. Čovek se divi, boji se i muči se.

Sutra se moja kćer udaje. Moja mala mezimica sutra će kročiti u brak s čovekom kojeg ne voli. Zbog čega? Zar neće svatko tko zna za ovu glupost pomisliti i reći u sebi, pa kako Ameja ne može sprečiti da se to desi? Može Ameja, ali Ameja je već u svom životu toliko stvari zasrala da se ne sme i ne može protiviti jednom Mrkiju. Nisam sebična, no lažem, malo možda jesam. Nekako verujem da je napokon vreme da i ja dišem, i zbog toga ne žrtvujem kćer, već verujem Mrkiju, jer mislim da će uraditi pravu stvar. Nešto mi govori, da ovaj put od njega ne smem podiči ruke, jer je on moj jedini spas. Spas svih nas. Spas i moje Kristine, jer neće joj zlo učiniti. Verujem.