Ožiljak° 5.deo ✔

10. To se ne zove ljubav, nego poštovanje

KRISTINA

"Desilo se nešto?" Pitam kada ugledam Ameju i pored nje Delana koji kleči i drži je za ruku. Prizor mi se ne sviđa i odma mahinalno reagiram. Ne razmišljam o svome izrazu lica koji sigurno izgleda stravično.

"Uđi Kristina." Pozove me Ameja, priđem jim. Moj pogled ne skreće s Delana koji je naglo ustao kada sam se pojavila.

"Stvari se menjaju. Od sada nigde ne ideš sama. Ne pravi se kako taj deo »sama« nisi čula. Zapravo zapamti pri tom i to da »nigde« ne ideš." Rekla mi je.

"Zbog čega? Do kada ovaj zatvor? Misliš li kako se super osećam ovako u kući sama po cele dane, a dok vi navodno lutate okolo?" Bila sam oštrija.

Ustala je i približila mi se besno. Dugo ovakva nije bila. "Slušat ćeš što ti se kaže, u suprotnom ne želiš da vidiš moj besni izraz lica!"
Povikala je.

Delano je samo stajao pored kao pas, nije reagirao.

E da.. Tu smo. Vladarica i njezin cukica. Moja reakcija ne bi bila takva da ih ponovo nisam videla zajedno. Inače imam poštovanje do majke, nikada se tako oštro ne bi ophodila do nje, ali ovaj put me je »scena« očito skrenula s pameti.

Tada ulaze Kiki i Abaz. Zajedno uđu kroz vrata i upute se prema Ameji. Kiki je dodirne za rame.
"Mama, dobro si?" Pita je.

Ja ga pogledam čudno. Delano mi i dalje upućuje ozbiljan pogled i pri tom stoji raskorak na sred sobe, prelazeći prstima preko brade.

"Za sada, ne znam koliko dugo, Kiki. Napadnuta sam danas. U toku belog dana, usred groblja." Rekla je, i izazvala s tim moj pokajnički pogled.

"Kako? Kako se to desilo!?" Povikao je Kiki. Udario je pesnicom po stolu, s kojeg je sve palo na pod. Pobesneo je. "Tko je sebi dao pravo da to uradi? On je l' tako? On je to uradio?" Rekao je misleći na Miloša, mog oca. Znam.

Ameja mu je uputila neki čudni pogled koji sam shvatila da govori »Ona je tu, ne govori pred njom.«, Ali Kiki nije mario. U tom trenu besnila su iz njega letele rigorozne reči.

"Onaj kreten Miloš je to uradio. Znam! Zbog Dragan još uvek ne dolazi svesti! Ti si danas napadnuta. Mogla si umreti! Uostalom, kako si se spasila?" Pitao je gledajući u nju.

"Netko me spasio. Rekla sam već Delanu. Dva čoveka koja su me htela ubiti, je snajperista upucao."

Kiki je gledao tiho, nakon nekoliko trenutaka je počeo pričati.
"Savršeno.. Još sad imamo neke spasitelje za koje ne znamo tko su. Tko bi to mogao biti? Neka te spasio, Bogu hvala, ali kome je u interesu da ti živiš? A da to nismo mi?" Pitao je gledajući i dalje u nju.

Nemo sam stajala pored i slušala razgovor. Delano mi je očima nakazivao da izađem, ja sam debelo gledala u njega »Šta je kretenu, neću izaći, bez veze migaš tu nešto.« Možda je i shvatio, odustao je brzo.

"Kiki molim te, pobrini se za ljude, treba nam pojačanje. Što manje se krečite." Rekla je Ameja, Kiki nije odustajao od osvete.

"Noćas ćemo podsetiti gospodina. Noćas će zažaliti što je rođen."
Povikao je Kiki.

"Vi pričate o mome ocu?" Uključila sam se.

"Koga ti nazivaš ocem?!!" Kiki se glasno proderao na mene.

"Nažalost on to jeste, ako još nisi shvatio. On je naš novi neprijatelj?"
Pitam i pogledam u Ameju, praveći se da ne znam. "Mama?"