Ožiljak° 5.deo ✔

32. "Ja te nikad neću napustiti"

U njihovoj prirodi »oni« poduzimaju akcije, ponekad i pre nego što o tome dobro razmisle. Njihov vatreni vladar, u ovom slučaju to je Mrki, utiče na njihove odlične organizacione sposobnosti, pa ćete retko sresti njegovog čoveka koji ne voli da završava više stvari odjednom. Izazovi se uvećavaju kada su nestrpljivi, agresivni i iskaljuju bes na drugima. Zbog toga, »oni« bi mogli da se pozabave nekim tehnikama za smanjenje stresa, a za njih bi to bilo vrlo korisno.

Toga nema. Situacije su stresne konstantno. Neprekidno smo u neki sranjima. Jer takav je to posao. Brzo stekneš prijatelje, još brže neprijatelje. Svi bi te »sklonili« jer žele biti bolji od tebe, a od boljeg uvek ima bolji.

Mrki vlada glavom i u njegovoj je prirodi da zaštiti misli kao fizičku sigurnost, više nego drugi znaci. On tako može na lak način da pređe iz sfere misli na konkretnu akciju, što ga čini odličnim inicijatorom koji uči da usmeri svoju energiju na najproduktivniji način.

»Oni« su prirodno hrabri i retko se plaše pokušaja i rizika. Ali pošto Mrki, njihov samouvereni vladar, želi da se kroz život kreće brzo, važno je da osiguraju svoju fizičku sigurnost, jer se mogu povrediti. Pa bi zato bilo dobro da nose kacigu dok voze bicikl, ili da vežbaju sporije dok ne ojačaju.

Kasnije to postanu ljudi krvopije, ljudi ubice, ljudi kriminalci, ljudi zli. Ali u nekima ima duše, imaju ju oni svi, ali retko ju pokažu. Retko se bave emocijama, jer pravilo je da te moraju »zakopati«.

Mrki poseduje mladalačku snagu i energiju, bez obzira na godine, verovatno i izvršava zadatke u rekordnom vremenu. Usklađivanjem sa samim sobom može postići najbolje rezultate.

Toliko toga znam o njemu, toliko ga dobro poznajem a već sledeći trenutak nemam pojma o kome se radi. Znam da je sposoban da me reši svega, znam da je spreman na sve. Da li ga volim jer je on netko pored koga bi živela dva života bez brige? 

( * * * )

Gas stišćem punom snagom, samo da što pre stignem u bolnicu. Iz auta iskačemo kao jureni vremenom, trčimo Abazu.

On je budan. Doktor nas uputi njemu. Pre toga nas obavesti da moramo biti smireni i staloženi, moramo prihvatiti da postoji mogućnost da on izdahne svaki čas.

To su reči koje ne volim čuti, a prečesto ih slušam. Još se nisam navikla. Nikada i neću.

Vrata sobe otvaram polako, vidim ga na aparatima, tako je bled, bez snage, bez boje života.

Polako mu priđem i uhvatim ga za ruku. Osetio je moj dodir, pogleda me.

Želeći da sa mnom razgovara skida masku za kisik.

"Ameja.."

"Mili molim te izdrži! Obećao si mi. Molim te ne napuštaj me!"

Srce kao da mi usporava, bol je prevelik. Jecajući mu govorim, ne mogu sakriti bol iako znam da i njega moja bol boli.

Držim ga za ruku, iz njegovog oka kane suza. Teško mu je. Stanje je loše. Nešto mi želi reći, ali vidim da mu nije lako.

"Ameja.."
Ponovi tiho.

"Mili, ne napreži se. Ne govori, čuvaj snagu."
Bodrim ga.

"Obrati.."

"Ne razumem te mili.."

"Obrati pažnju.."

Ponovo teško izgovara, pa se zakašlje. Kidam se.

"Pažnju ..."

Pokušava mi reći, ali ne uspeva. Ponovo sebi daje kisik na usta. Milujem ga po glavi. Zaista su mu sekunde brojane.

"Na Alberta.."
Kaže mi.