Ožiljak° 5.deo ✔

25. Svemu jednom dođe kraj

AMEJA

Dok sam s Kristinom sedela na doručku, zazvonio mi je telefon. Videla sam nepoznat broj, ali unatoč tome odlučila sam se javiti.

Nepoznati glas mi je samo javio mesto i vreme. Bez ustručavanja pred Kristinom sam pristala i prekinula vezu.

Kristini sam slagala da se radi o Baji. Žao mi je, ali nisam mogla da joj kažem istinu.

Kod kuće sam zatekla Delana koji je sa Zoranom vodio očigledno neki ozbiljan razgovor, jer me nije primetio kada sam mu stajala iza leđa već neko vreme, a nisam toliko tiho prišla.

Kristina je stajala pored mene, primetila sam da joj je Delano uputio srdačan pogled. Kao da su mu se iznad glave nacrtali upitnici.

Već neko vreme ih pratim, ali ne mogu da razmotrim o čemu se radi. Kao pas i mačka su. Čas se gledaju lepo, a čas ružno.

Nervoza mi nije dala mira. Osećala sam po telu čudne vibracije. Ali morala sam ostati mirna. Još uvek ne znam šta će Mrki tražiti od mene. Još uvek ne znam da li me još uvek mrzi i gde će mi biti s njim kraj.

Kao jednom davno našla sam se u situaciji kada znam da mi jedino on može pomoći da se spasim Miloša. S druge strane on je u meni sa svojom pojavom ponovo budi stara osećanja.

Emocije koje zapravo nikada nisu umrle, samo sam ih potisnula negde, a sada su opet tu. Ponovo spremne da ožive u rukama čoveka koji je zapravo uvek bio moj najbolji izbor. A tog čoveka sam preduboko ranila i taj me čovek možda mrzi.

( * * * )

Sunce se sakrilo iza oblaka. Htela sam se tiho iskrasti iz kuće, ali me Delano već zaustavljao na vratima.

"Gde ideš?" Pitao me dok je stajao ispred mene zatvarajući mi put.

"Brzo se vraćam. Valentin je kod mojih. Idem po njega."

Poklimao je glavom, ali me i dalje čudno gledao.

Možda nije poverovao da je to jedina lokacija gde sam se uputila, ali bitno je da me nitko ne prati i da se na »mestu« pojavim sama.

Tih i mračan je park gde ponovo nakon dužeg vremena hodam svojim sitnim koracima.

Tu sam se nekada tajno nalazila s Albertom. Tu smo pod zvezdama vodili ljubav. Sada kada ponovo ovde koračam, osetim teskobu i nije mi dobro. Vrate mi se sve uspomene.

Tu je Albert bio upucan od strane Mrkijevih ljudi. Da nije nosio pancir, ne bi bio živ. Upravo na tom mestu stojim, zagledana u lepote prirode i čekam.

Zanimljivo je to što se nimalo ne bojim, iako znam da Miloš vreba na sve strane. Osetim sigurnost. Kao uvek što sam ju osetila kada je Mrki bio pored mene.

Iza sebe čujem krupne korake, koje u li travi odavaju svoj zvuk. Ostanem stajati na mestu okrenuta leđima prema tom zvuku koraka.

Opojni miris me natera da raširim nosnice i uzdahnem jako. Znala sam da je »on«.

Stigao je i stao pored, na moju levu stranu. Tu se nalazi jezero, u kojeg sam promatrala. Stajao je s rukama u džepovima i zatim zapalio cigaretu. Kratko sam ga ga osmotrila, a kao da nisam imala snage da ga pogledam u oči.

Osećala sam se čudno. Još uvek je šuteo i gledao sa mnom u daljinu. Gutala sam knedlu, srce mi je kucalo kao ludo.

On i dalje šuti, i tada ja skupim hrabrost da prva progovorim.

"Zašto sam morala doći ovde?"