Ožiljak° 5.deo ✔

15. Nikome ne veruj

KRISTINA

Saznala je. O Bože, saznala je. Ma nema dalje, u laži su kratke noge ja sam to svesna, evo ga i dokaz. Slučajno se Miloš pojavio i evo, šta je tu je. Ne znam šta je s njom Delano razgovarao, pa se predomislila da me napadne, a znam da bi mi ogulila kožu s kostiju da se možda to desilo u nekom drugom momentu, a ne baš kada samo bili u bolnici. Nikada nije tolerirala laži, iako je i sama lagala. Nikada nije tolerirala neverstvo, iako je i sama varala. Nije volela smrt, a i sama je ubijala.

Celu noć smo sedeli i čekali vesti o Abazu, a ja nikako nisam mogla da zaspim kada smo došli kući. Otac piše mi poruku u kojoj navodi kako se moramo naći. Preti, izaziva, samo traži nevolje.

Užasno se osećam. Potražim Delana. Bio je na terasi, ni on nije spavao. Zamišljeno je sedeo. Bio je zabrinut. Videlo se.

"Mogu sesti?" Pitala sam ga kada sma prišla do njega.

Poklimao je glavom.

"Jesi dobro?" Pitala sam, iako sam videla da je očajan i tužan. Zamišljeno je promatrao jednu točku s terase, pušio cigaretu. Mogla sam osetiti njegov bol, mogla sam doživljavati ono što on oseća.

"Uvek je isto. Samo nekoliko dana budeš miran, onda dođe period kada nastupi tišina. A ta tišina uvek je značila nešto loše. Nikada tišina nije donelo nešto dobro. Nikad se nisam prevario kada sam razmišljao o tome što će biti i uvek je bilo. Uvek sam video unapred što sledi, kao da sam vidovit pretpostavljao sam."

"Možda ovaj put nisi u pravu, možda ovaj put bude sve u redu. Možda se Miloš predomisli, možda prestane pretiti..." Započela sam govoriti.

"Nema šanse. Prolivena krv nikada nije završila lako. Već je prolivena i sada je ovo što sledi samo borba za opstanak. Kao što sam rekao, uvek sam vidio ishod, nisam se prevario nikada." Tvrdio je.

"Šta sada vidiš?" Pitala sam tiho.

Pogledao me je, u očima sam mu videla tugu. "Vidim smrt, Kristina. Vidim nešto mnogo loše.. Sanjao sam kako krvave ptice padaju s neba pravo na ovu kuću, zatim sam se u snovima probudio i na svojim rukama ugledao krv."
Pognuo je glavu.
"Čekaju nas teški dani. Crni dani. Krvavi."

Osetila sam kao da mi je nešto teško selo je na grudi. Nikako se tog osećaja nisam mogla rešiti.

Uhvatila sam za ruku. Pogledao me kada je ugasio cigaretu.

"Ne želim da se ikome nešto loše desi, ne znam kako ću podneti to, Delano." Rekla sam tužno.

"Nitko ne pita kako ćeš podneti, tvoje je da moraš. Kako znaš, ali moraš." Rekao je.

Pomilovala sam ga po licu, na moje začuđenje nije se ni trgnuo, a nije ni bio miran. Osetila sam nervozu u njegovom pogledu. "Uvek postoji drugi put. Uvek postoji nada. Ne gubi je." Rekla sam mu, iako je nada za bolje sutra umirala.

Lagano se nasmejao.
"Uvek postoji." Rekao je kratko.

Zagledao se u mene. Osetila sam da se u meni nešto dešava. Taj osećaj mi nije bio stran, ali nepoznat je bio s njim, u njegovoj blizini. Polako kao da počeo približavati mome licu. Gledao je u moje oči, a pogled mu je bežao na moje usne, pa natrag. Mislim da tog trenutka nisam disala, ne znam kako sam uspela da ostanem stabilna. Gotov nos uz nos približili smo se, njegovi otkucaji srca su se čuli kao da mi je njegovo srce na dlanu. Ili su to bili moji otkucaji?