Ožiljak° 5.deo ✔

16. Svega će biti, kajanja najviše

( * * * ) 

AMEJA

U glavi zamišljam kako sam ga baš ovde srela. Zamišljam da smo se videli i da mu trčim u zagrljaj. Luda sam. Zastanem i gledam u njegov spomenik. U meni lavina se smirila, sada ne osetim više nikakav bol. Čudno je to. Čudno je koliko mi je trebalo da shvatim da je jedini čovek koji je zapravo bio iskren – bio on. Mrki.

A on se lišio života zbog mene.

Sednem pored, promatram ispisanu povest ispod njegovog imena. » Patron Mrki «

Zasmejem se blago. Ponovo se osvrnem oko sebe, nema nikoga. Lagani vetrić mi pomera dugu puštenu kosu, a vrela suza kvasi mi lice. 

»Smeješ se, je l' tako? Koji si ti gad, Mrki. Je l' toliko jebeno teško bilo samo biti normalan? Ajde, opet ću ja kriviti sebe, pa da.. Kao uvek. Ja sam kriva. A ti si me uvek krivio. Bio si u pravu. Teško je onom čoveku koji ne zna što želi u životu, znači teško meni. Vidiš me sad? Ja sedim ovde. Čest sam gost. Tko bi rekao? Ali došlo je i meni iz guzice u glavu, izgleda. Priznat ću ti nešto, ali nemoj nikome da govoriš. Nedostaješ mi, budalo! Gade jedan, ono tvoje »lepotice«, znaš? Nitko me nikada tako nije nazvao. Iz tvojih usta je to najlepše zvučalo. Jedino uz tebe sam se osećala sigurno. Iako si pevao melodiju smrti, osećaj biti tvoja dama bio je neopisiv. Nisam ti to nikada priznala, znam da i sada nije od nikakve koristi ako ti to govorim. Budala sam, je l' tako? Voleo si tu budalu, a ta budala je volela tebe. Bila sam zanesena, sve se desilo slučajno, nisam to htela. Kad sam kasnije o svemu dobro razmislila, bila sam ja kriva. Kriva za tvoje ponašanje, jer nanela sam ti bol. Ti si me samo bolesno voleo, a ta je bolest bila neizlečiva. Ubila te ta bolest. Ostavio si mi trag. Pored mesta gde si sebi oduzeo život prođem svaki dan i nikada se ne desi da me ne zaboli. Srce mi se kida u komadiće, sa sobom si odneo i deo mene, ali to sam shvatila prekasno. Vidiš Kikija? Izrastao je u tebe, Mrki. Liči na tebe, dobar je momak, ali malo više ti je sličan. Ipak, nije nevinašce, ali ti to ne bi ni želeo, je l' tako? Ah Mrki.. Smej se sada, na ovome svetu si bio previše ozbiljan, smej se gore. Možda ti zvučim sada malo bolesno, jer pitaš se zašto tek sada? Sada da, jer bolje je ikad nego nikad govorio si. Šteta je, Mrki. Velika je šteta. Možda ti sada sve ovo zvuči rigorozno, jer kad sam imala s tobom priliku nisam je iskoristila, sada je prekasno. Kao što je za sve prekasno. Zakasnila sam, a povratka više nema. Znam da bi me branio od sveg zla, jer jebeno osećam da mi se bliži kraj. Čuvaj me molim te iako znam da to od tebe nisam zaslužila. I još jedno te molim za kraj. Oprosti mi. Oprosti mi što te nisam volela kako si zaslužio tada, oprosti što me tek sada boli to što te nema. Oprosti mi, jer sam shvatila da sve drugo prolazi, jedino ti traješ. Oprosti.« 

Poljubila sam ispisano njegovo ime. Nikada to ranije nisam uradila. Ali osećala sam neverovatno olakšanje. Tko zna kako bi sada izgledala u očima nekog promatrača, koji bi gledao Mrkijevu udovicu kako plače na grobu pokojnog muža, a toliko ga je navodno mrzela.