Ožiljak° 5.deo ✔

18. 4 godine

AMEJA

I danas je ponovo taj dan. Uvek bude tako teško ustati. Kao da me nešto vuče na dno i stišće pluća koja teško uzdihavaju kisik. Danas prolazi četvrta godina Mrkijeve smrti. Još jedna godina. Još jedna u nizu.

Shvaćam sada da se život poigrao s nama. Sa mnom. S njim. Igrala sam igru gde sam mislila da ću izaći kao pobednik, ali karma me stigla. Evo je tu, sedi pored mene. Gleda me u oči i ja gledam nju. Ona mi se smeje, a ja bi da plačem.

Žive li oni koji su svoj život zakopali? Žive li oni koji svaku noć kriju lice od mesečine da ih nebo ne vidi kako brišu suze? Živim li ja kada ni dana ne mogu biti sigurna u sebe i ni jednog dana se ne mogu iskreno nasmejati? Je l' to ono što mi se sada život sveti za sve loše što sam učinila?

Život mi nije miran. Svaki dan i svaku noć, svaki trenutak obeležen mi je čežnjom za bolje sutra. A to sutra nikad nije došlo. Čežnja za iskrenim zagrljajem. Čežnja da ostarim uz nekoga čije ruke će me grejati i kada moje telo bude hladno. Ah ta čežnja..

Oprostite ako suza i noćas krene mi iz oka, jer moja tuga šira je od neba. Čujem reči zaboravljene, čujem šaptaje tišine iz njegovih usta. Njegov se osmeh pojavljuje na svakom zidu. Iako sam pokušala izbrisati za njim svaki trag, on je još uvek tu. Misli mi plove prostranstvima dok me život juri i sve dalje vuče. Molim se nekada Bogu da mi vrati ono juče, jer sam tamo zaključala svoje snove. I noćas me u stopu netko prati, čija li to duša došla da me podseti?

Zašto čovek tek na kraju svega shvati i oseti bol? Jesmo li tako građeni, rođeni, stvoreni? Da namerno zakasnimo pravi voz? Ako sada znam da mi i ovo što sam shvatila ne vredi, nisam trebala ni shvatiti. Bolje da sam živela u laži i nekom drugom uverenju. Uverenju da sam odlučila tada pravilno i da nisam pogrešila, a jesam. Duboko sam pogrešila, jer sam slušala jebeno srce koje bi sada najradije iščupala sebi iz grudi.

Neke slike nikada neće da požute, pa ni uspomena na njega nikada neće da izbledi. Ljubav ima neki svoj put, kojem tragove ne možemo naslutiti.

Ima ljudi koji mogu tako dobro da prikriju hod svojih misli i tok svojih osećanja da nitko ne može pogoditi njihovu pravu prirodu.

Ali izgleda da naše misli i naša osećanja neosetno i neprimetno, godinama, modeliraju naše lice, kao tiha, uporna voda površinu zemlje, i kad stane da se primiče starost, odjednom se otvore na njemu neočekivane brazde i ponori. I svatko može da pročita sve ono što je izgledalo zauvek skriveno.

Zahvalna sam sama sebi, jer sam smogla snage da ostanem na nogama, iako se činilo, da sve viče – PADNI ! A ustala sam, jer me »on« naučio kako treba ustati. Zahvaljujući njemu, ja sam preživela. On je bio moj učitelj, a ja loša učenica koja uspe u životu i sve ih iznenadi.

Oblačim na sebe crninu. Ovaj put možda još teže nego do sada. Možda ove godine teže nego sve prethodne. Ovaj put me crna tkanina guši do bola.

Kiki nije mogao premestiti oca na gornje groblje kao što je za to došao zahtjev pre nekoliko dana. Stoga ćemo to uraditi danas. Psihički se pripremam na dešavanje, jer nisam sigurna kako ću ovaj put to podneti.

Jutro je tiho. Svaki put je teško izaći i susresti se iz očiju u oči s ljudima koji se i dalje kunu u njega. Svi su obukli crna odela. Oko mene sve crno, crno mi je u duši.

Kad smo stigli, pod ruku sam uzela sina. Iza tamnih naočala mi se ne vide suze. A jecaji bola odjekuju širom. Koliko je bio poštovan, videlo se po broju ljudi koji su došli na obilježavanje godišnjice. Bilo ih je mnogo. Pristizali su sa svih strana. Dali su mi podršku.

Pre ceremonije krenulo je premeštanje. Stiskala sam pesnice u džepu kaputa. Pored mene je stao Delano. Izvadili su sanduk. U srcu me je nešto steglo. Imala sam osećaj da ću prestati da dišem.

Osetila sam Delanovu ruku na svojim leđima dok smo svi prisutni promatrali. Dao mi je svoju ruku koju sam jako stisla. Mislim da mu je moj stisak njegove ruke mogao sve objasniti. Samo mi je uputio kratki pogled. Kristina je stajala na mojoj drugoj strani. Ni ona nije mogla sakriti bol. Nazivala ga je ocem, a ni on ju nikada nije razlikovao od Kikija.

Odvezli su sanduk na gornje groblje, mi smo se tamo uputili peške. Kada smo stigli, za njega je bio spreman novi grob. Gledajući sve to vratile su se uspomene, vratio se taj događaj.

"Kakva sam ja budala! Koliko sam slep.. Kako nisam pre shvatio?"

"Do kada ste mislili, da će vam ovo ići od ruke?! Jesam li ja papak neki? Pravite me budalom, ludim! Kako da ne budem lud?!! Kako?!!"

"Zašto, pitam te!? Sve ovo vreme, je l' tako? Tada si bila kod njega, je l' tako? On te kidnapovao je l' tako?"

"Nisam mogao biti to što si htela. Pružao sam ti, ali ne dovoljno. Znaš kako se osećam..? Poniženo. Gadno.. Jadno.. Smešno je l', da? Podnosio sam dugo, lečio svoje frustracije na sebi poznat način. Samo to sam umeo, znao. Ali dalje nije moglo, trebalo je davno da podvučem crtu."

"Slobodna si! Slobodna si! Slobodna si! Slobodna si! Slobodna si!"

I pucanj koji me obeležio do kraja života.

U glavi su mi se samo vrtele njegove reči, nije mi bilo dobro.

Svi ljudi su bili na okupu. Svatko je vodio neku svoju temu. Neki su imali ozbiljan izraz lica, drugi tužan.

Pogledom osmotrim okolinu.

"Delano, pobrinuo si se za ljude?"

"Jesam Ameja, okolo su, imamo i snajperistu. Sve će biti u redu." Smirivao me.

Najmanje što mi je sada trebalo, jeste bio napad.

Kada su podigli sanduk da ga smeste, Zoran je nezgodno uhvatio i taj sanduk je pao na pod. Debelo sam ga pogledala i htela vrisnuti na njega. Kakva bruka, mislim u sebi. Sanduk s lešom da padne na pod, pa gde će vam pamet?

Kiki je podigao ruku u znak da ne prilazim, da će ga podići ponovo. Delimično se sanduk otvorio, Kiki nije želeo da prilazim da ne bi videla. Međutim kada se Kiki približio sanduku zastao je na tren. Pored njega je stajao Zoran s kojim su se samo čudno pogledali.

Sporo sam se približavala, videla sam da su jim lica prebledela. Prišla sam i Kiki je kao ukovan stajao. Odjednom je samo otvorio sanduk...