Ožiljak° 5.deo ✔

6. Izgledao je kao vampir željan krvi

Stigla sam na neko napušteno mesto. Bilo je to nedaleko od nas, ali ipak sakriveno. Mrak. U okolini nema žive duše. Ni sama ne znam odakle mi hrabrost da dođem tu. Sama.

Polako izlazim iz auta i osvrćem se okolo, a nikoga ne vidim. Moje srce u tom trenu ne zna za normalno kucanje i osećaj imam da su mi minute poslednje. Osećam se kao u horor filmu, sve izgleda totalno nerealno.

"Stigla si." Čujem glas iza sebe, i doslovno se zaledim na taj zvuk. Stojim nepomično i gledam u pod, nemam hrabrosti ni da se okrenem da vidim tko iza mene stoji.

Ipak sporo se okrećem, a čovek mi se približava. Bio je to onako lepo obučen čovek srednjih godina. Izgledom malo zastrašujuć, iz ranga naše ekipe. Pored njega stajala su dva čoveka, koja se nisu s njim približavala meni, već su se odaljili kao da nisu smeli prisustvovati razgovoru.

"Tko si ti? Šta hoćeš od mene?" Pitala sam ga drhtavim glasom.

Pogledom je šarao po mome vratu.
"Nisi stavila ogrlicu, baš sam razočaran." Rekao je, i približio mi se već doista blizu. Osećala sam se bespomoćno.

"Tko si, neću te pitati ponovo!" Glumim hrabricu.

"Ličiš na majku doista, i ona je bila takva." Rekao je.

Bolje ga pogledam, i on primeti da ga odmeravam od glave do pete.

Pruži mi ruku. "Ja sam Miloš." Predstavi se.

"Ti..." Izustim tiho.

"Ja sam tvoj otac, Kristina."

»Nisam ljuta, ni tužna - uopšte ne, samo nikako da se sastavim. Nekako se, kao malo zakrpim ali mi umeće šivenja ovih dana slabo ide. Valjda što koristim konac od tuđih nekih obećanja. Ne krpi se duša iluzijama.«

Uporno me gleda, a ja u njega. Nemam snage da mu uzvratim ruku, da svoju spojim s njegovom. Ne mogu opisati kako se osećam tog momenta kada ispred sebe prvi put u životu ugledam svog oca. Rođenog oca. Tako ga čak ne mogu ni nazvati. Ali ipak osećaj je neobjašnjiv. Ne mogu pronači reči da opišem konfuziju kroz koju prolazim tog trenutka.

Vidi on da sam u šoku, i da mu neću ili ne mogu uzvratiti pozdrav.

"Šta hoćeš od mene?" Uspem ga upitati.

"To je sve što ćeš me pitati?" Začudio se malo.

"Šta da te pitam? To što si mi otac, meni ništa ne znači u ovom trenutku." Rekla sam mu, a ne znam da li sam sebe lagala ili sam zaista tako osećala, znam samo da ovaj susret nisam ovako zamišljala.

Tražila ga jesam i svaku informaciju o njemu, ali mislila sam da će se cela ova stvar odviti drugačije. Na kraju je on pronašao mene.

Htela sam ga videti, saznati kako ću se osećati. Sada vidim da u meni ne postoji nikakva emocija. Na ovog me čoveka apsolutno ništa ne veže.

"Godinama sam čekao ovaj trenutak. Disao sam za ovaj dan da te napokon upoznam." Tvrdio je, i pri tom mi se približio, pokušao me je dodirnuti po kosi.
Naglo sam se trgnula.

"Ne želim te povrediti ne boj se. Daj mi šansu da te upoznam i da ti upoznaš mene."

"Nisi me želeo. Zašto me sada želiš upoznati?"

"Tada sam bio mlad, i tvoja majka je bila. Bili smo mladi nismo znali šta je život i prave odluke."

"Ona je znala! Rodila me. Ona je znala šta je prava odluka." Odgovorila sam na njegove pogrešne tvrdnje.