Ožiljak° 5.deo ✔

3. Izgleda da sam u problemu

Tako to ide. Najpre nekome oprostiš nešto, a onda oprostiš sebi što si mu oprostio. Kao vakcina: primiš prvo malu dozu, vrlo malu, koliko može tvoj organizam da podnese i odjednom postaješ imun i na ono najgore. I ne primetiš kada si postao drugi čovek, kako te se neki virusi ne dotiču, kako je neki deo tebe, nežan i osetljiv, nestao zauvek. Kad jednom pomeriš granice svoje tolerancije, onda je besmisleno da ih vraćaš nazad, jer ćeš sam sebi da izgledaš kao budala, što nije nimalo prijatno.

Zašto ovo sunce toliko uporno sija u moje lice i ovog jutra?

Pa nisam spavala svega ni tri sata, već se čuje buka. O da.. Spremaju se za zabavu. Oh, kako obožavam te momente. Volim ih jer se provedem super, a ne volim jer su takve zabave najpovoljnije za likvidacije, zlodela, strance, i tako dalje. Ma tko mi šta može. Danas na sebe bacim najbolju haljinu. Kikijev poklon. Danas će svi da gledaju u mene. Pokidat ću. Govorim u sebi, i ugledam Kikija na vratima koji se smeška.

"Šta je? Što mi se ceriš u facu?" Pitala sam ga, ljutilo me uvek to što se pojavi kad ga najmanje očekuješ.

"Pokidat ćeš danas, je l'?" Pitao je, i dalje smeškajući se.

"Am.. Da?" Čudno ga pogledam.
Nisam li to izrekla na glas valjda? Razmišljam.

"Čekamo te na doručku. Ajde, hoćeš doći?"

"Doći ću.." Poklimala sam glavom. Pre nego je izašao zaustavila sam ga pitanjem. "Zašto je majka odustala od Nevena?" Pitala sam ga, on je zastao i namrgodio se.

"Nikad nije odustala, kakve su to gluposti Kristina? Ne govori nešto što ne znaš." Rekao je grubije.

"Dobro, zašto je odlučila da ne pronađe ubicu?" Popravila sam se.

"Nisam ulazio u to. A nije sada ni mesto ni vreme. Zašto ti to pada na pamet ovog jutra, sada?"

"Imam neki čudan osećaj Kiki, sve mi je to čudno. Godinama je tražila krivca za Zeku i nije odustala, a zbog Nevena... Možda je zato odustala. Jer se opekla kada je pronašla krivca za Zeku. Možda se ovaj put boji da opet ne bude krivac netko za koga zna da će joj teško pasti. Glupost, šta misliš?" Gledala sam ga znatiželjno.

"Ona nije takva, Kristina. Još uvek je ne poznaješ dovoljno. Ona nije osoba koja bi se bojala. Ona je išla uvek do kraja. Ona ne zna za strah." Tvrdio je.

"Ne zna? Misliš? A šta da ti kažem onda.." Pognula sam glavu.

"Ona je naučila da njena hrabrost nije odsustvo straha. Hrabra je, jer ona nije ta koja nije nikad osetila strah, nego je naučila da pobedi taj strah. Ona je trijumf nad njim. Znaš da joj ništa ne može promaći." Govorio je. Tako je o njoj govorio uvek. Iz njegovih usta za nju nema loše reči. Oboje je volimo, istina je. Ali on je s njom povezan, ja nekako nisam. Ipak sam trećinu života provela kod drugih roditelja. Izuzetno ju cenim, ali moja i njegova ljubav do nje nije ista. I ja je volim mnogo, a možda to ne znam pokazati.

Bojim se nekada same sebe. Bojim se svog imena. Bojim se krvi koja vrelo u meni teče. Bojim se da ću doživeti njenu sudbinu. Htela bi njezin stav i razum, ali ne i njezin život. Ona je imala snage za to, a da li bi je imala ja? Mislim da ja nisam jaka koliko je i ona. Možda samu sebe uveravam u suprotno, a možda moje vreme još nije došlo, a možda tek dolazi?

Pomilovao me je po licu. "Uvek sam tu za tebe da se brinem o tebi sestro. Nikada ti ni vlas s glave neće faliti. Veruj mi." Nasmejala sam se. On je toliko pozitivno delovao na mene.

Tako uvek kada ostanem sama ja razmišljam o borbi koja će tek doći. O borbi za opstanak. O borbi tko će biti jači i tko će pobediti u ovoj igri. Jer igrom se naziva ovaj svet. Igra je sve i svako oko nas.

Gledam u telefon i silazim niz stepenice, a čujem tiho razgovaranje između Delana i Alberta. Ma neću ovaj put glumiti agenta. Okrenem se da se vratim u sobu, a Vlado me primeti.

"Pst.. Gde ideš?" Pita me, i čudno gleda. Šta je liku?

"A što tebe zanima gde idem? Koji ti je, Vlado?" Namrgodim se.

Uhvatio me grubo za ruku. "Dužna si mi nešto, zaboravila si?" Kroz zube je izustio.

Odmaknem ruku od njega naglo. "Ne umišljaj se čoveče. Ništa ja tebi ne dugujem." Kažem mu, i krenem dalje.

Ponovo me zaustavlja, i gura uz zid ovaj put ozbiljnijeg izraza lica nego pre. "Obećala si mi da ćeš mi za informacije uzvratiti. Informacije si dobila, a usluga traži dug." Preteći se poneo.

Normalno da nemam izlaza. Ako mu zapretim da ću nekome reći nešto, ne mogu. On ima asa u rukavu, a to su informacije vezane za mog oca. Potajno istražujem i tražim ga. Znam da se to ne bi dopalo Ameji, ali ja moram tog čoveka videti barem jednom u životu i moram saznati sve o njemu. Neke sitne stvari mi je dojavio Vlado, a sada je za uzvrat tražio nešto.

"Vlado, pusti mi ruku!" Izustila sam zavijajući očima i uputivši mu rigorozni pogled.

"Mala, ne zajebavaj se sa mnom. Riskirao sam život za tvoje proklete informacije. Kršio sam pravila. Nisam ih kršio da bi mi ti rekla"hvala"?"Rekao je, i rukom krenuo ispod moje majice.

"Prestani idiote.." Izmotavala sam se, a on je nastavljao.

"Šta se dešava ovde, Kristina?" Čula sam Delanov glas koji je Vladu trgnuo, i u trenu se odmakao.

"Razgovaram s gospođicom." Rekao je Vlado, i pogledao me na brzinu. Njegov pogled je sve govorio. Mislio je na ono »samo pisni reč i nema te.«

Delano je gledao u nas i tko zna šta je mislio i šta je uopće video. Samo je tiho promatrao i stajao na dva stepenca, skrštenih ruku i oštrog pogleda.

Vlado je prošao pored njega, tako što ga je malo dotaknuo ramenom, izgledalo je kao namerno. Delano nije na to obraćao pažnju, i dalje je gledao u mene.

"Šta je Delano, šta buljiš u mene?"
Pitala sam ga nervozno.

"Postoji li neki problem možda?" Pitao je, i podigao obrvu i dalje stojeći tako kao što sam rekla.

"Ne.. Nikakav problem nemam koji bi ti mogao da rešiš." Rekla sam, i krenula ponovo prema sobi na kat.

Odjednom sam osetila samo njegovu ruku na mojoj, kada me zaustavljao. Kroz mene je prošla neka struja i osetila sam trnce. Okrenula sam se prema njemu, a on me gledao u oči tako bezazleno, tako neodoljivo, tiho.

"Ja svaki problem rešim, osim onaj zbog kojeg sam ja kriv i koji ima veze sa mnom." Rekao je držeći mi ruku, a ja okrenuta na pola prema njemu, više leđima nego licem. Pogledam u njegovu ruku, on kad to primeti, pušta me.

Možda se varam ili se meni to samo učinilo, da je taj potez uradio nesvesno, pa je kad sam mu uputila začuđeni pogled na njegovo delo i reagirao je kako jeste. Naglo se odmakao i odma se uozbiljio. Kakav čovek. I dalje nisam odustajala od mišljenja da je stvarno nekada čudan.

"Ako šta bude trebalo obrati se Maksimu ili Vladi, ja imam nekog posla." Rekao je, i otišao.

Gledala sam za njim. Pogledam ponovo u svoju ruku koju je maločas dodirnuo. Osećam se jako čudno.

Odem u svoju sobu. Zalupim vratima kada samo pomislim na Vladin potez. Taj čovek će mi krv popiti. A sama sam kriva, nisam se trebala upuštati u bilo kakav posao s njim. Sada ću se morati baviti iz sranja u kojem sam se našla.