Ožiljak° 5.deo ✔

31. "Nisam to mislio, volim devojku"

DELANO

Pokušavam biti smiren, nekako čak i uspevam u tome. Ugurao me u auto, i odvezao. Pored mene sedi lik, ima u njemu 150 kila čiste vage, ne treba mu pištolj, on me ubije levom rukom, za desnu da ne govorim. S vremena na vreme me mrko pogleda, ja šutim.

Stižemo na neko napušteno mesto. Tolike godine živim ovde, a nisam znao da takvo mesto postoji. Izgleda bukvalno kao mesto zločina, i psihički se spremam na susret s Bogom.

Mrki mi otvara vrata. Realno pomislim da pokušava biti kulturan poslednje minute mog života. Izađem ja. Polako, oprezno.

Prošetam se s njim dalje od napuštene zgrade, i ispred sebe ugledam ništa drugo nego liticu. Pa da. Noćas "I Believe I Can Fly". Druge nema. Ali ne mogu se pomiriti s tim. Ako mi pokuša oduzeti život, barem ću se boriti, svakako nemam šta da izgubim.

"Uplašio si se?"
Pitao me, dok smo obojica promatrali okolinu. Svanjivalo je, idealno vreme za smrt. Ono pred zoru.

"Nemam se čega plašiti." Samouvereno odgovorim.

"Dugo si među nama, mnogo toga znaš, možda i previše..."

"Gazda, sve si nas ponovo iznenadio. Više te nitko ne razume, šta pokušavaš?"

"Gazda? Što me zoveš gazdom, kad ti imaš gazdu?"
Rekao je, misleći na Alberta.

"Sad si se vratio, ti si gazda, il se varam?"

"Ne varaš. Ali onaj tko me gazdom zove, obično me poštuje. Ti me ne poštuješ."

"Nije tačno. Kad te ja nisam poštovao? Osim što nisam mogao gledati da maltretiraš ženu."

"Možda nisi mogao gledati, jer je voliš?"

E sad me dočekao pitanjem, da sam i sam ostao zbunjen.

"Kakve gluposti.." Komentiram.

"Ti to meni kažeš da govorim gluposti?" Malo je povisio ton.

"Izvini, ali glupost jeste."

"Nikad ne bi priznao, ali tko zna, zna. I da.. Šta pokušavam? Ostati živ u ovom svetu."