Ožiljak° 5.deo ✔

21. Muškarac iz magle

DELANO

Nervoza se stvarala u mome telu, i ta ista je prolazila sve po mojim kostima. Bio sam umoran od svega. Osećao sam bol u nogama, rukama, bol po celom telu. Bio sam siguran da je sve to od umora. Ali kasnije sam shvatio da mene zapravo boli duša. A duša se ne može umoriti. Shvatio sam da me ta bol zadesila nakon saznanja da nema Kristine.

Ta devojka..

Naučio sam da krijem svoja osećanja. Godinama sam voleo Ameju, ali kasnije je ta ljubav prestala da živi. Očito sam shvatio i prihvatio da ona ne može nikada biti moja. Možda bi se trebao zapitati da li je moje srce bilo spremno da voli još ikada nekoga? I dalje sam bio spreman za nju umreti ako treba. Godine šutnje i skrivanja ljubavi su me promenile u drugog čoveka.

Postao sam dosadan samome sebi. Zaključao sam srce i nisam ga hteo dati nijednoj. Sve dok se nije pojavila Kristina.

Kada je počela da se na svakom koraku pojavljuje ispred mene, razmišljao sam da bi možda i sebi i njoj mogao dati šansu. Ali bojao sam se jedne stvari.

Bojao sam se da bi je možda mogao voleti, jer je slična Ameji. Onda bi je voleo samo zbog toga, a hteo bi da je volim zbog nje same. Hteo bi da se zaljubim u nju, a ne u njezinu sličnost majki.

Bili smo kao pas i mačka. Nervirala me je. Sve tako polako dok se nije uvukla pod moju kožu. Srce mi je zaigralo kada je bila blizu. A ja sam se toliko pravio nedostupan.

Sada kada me celo telo boli, koju bol pripisujem umoru ja sam počeo da razmišljam.. Ne boli mene telo od umora. Ja sam zavoleo tu devojku. Mene je bolela duša. Brinuo sam se za nju.

AMEJA

Celu noć nisam spavala. Kada sam posložila sve kockice svog razbijenog mozaika, isplatilo se.

Željno sam iščekivala Kikija, kojem sam želela saopćiti svoj plan. I on je podbuhao od nespavanja došao i čekao da mu objasnim sve. Brzo su se svi skupili i na dan je izašao moj plan kako da spasim Kristinu, a da nitko možda nitko, ne strada.

Kiki je bio šokiran i nešto takvo nije hteo ni da čuje. Nitko se sa mnom nije složio, jer su svi smatrali da je rizično. Ali ja sam bila spremna. I to je bila jedina mogućnost da Kristinu izbavim. Ali još uvek je postojala šansa, da spasim nju, a ubijem sebe.

Nakon dužeg nagoveštanja, složili su se sa mnom, ali ne i pristali. No, to meni nije bilo ni bitno, jer bila sam odlučna da ću to uraditi. Ako ne spasim Kristinu, barem ću znati da sam život dala za nju. Što bi i učinila za bilo koga od moje dece.

( * * * )

Nisam se najavila. Miloš i nije mogao da me očekuje. Došla sam ispred njegovih ljudi koji su odma želeli da vrše kontrolu na meni. Svojevoljno sam jim predala pištolj, i oni nisu nastavili da me pretražuju.

Visokim stepenicama sam se popela na kat njegovog prostora, gde smo se sreli tada, prvi put nakon toliko godina.

Bez kucanja sam ušla. Tiho sam se prošetala do njegovog stola za kojim je sedeo. Na njegovom licu onaj mrzovoljni izraz, ali ne i iznenađen. Nije me mogao očekivati, ali izgledao je kao da je znao da ću doći.

"Sedni, hoćeš popiti nešto?" Pitao je bahato.

"Nisam došla da pijem ovde s tobom, došla sam po kćer."

"Misliš,.. Po našu kćer."

"Ne možeš svojom nazivati osobu koje se odričeš tolike godine, zatim bi je odjednom zvao »svojom«."

"Banalno.. zar ne? Eto vidiš ja mogu i to. Ja sve mogu. Znaš? Istraživao sam o tebi. Saznao sam mnoge stvari. Saznao sam za tvoje afere, priče koje kruže su doista neverovatne. Pa da ti čestitam."
Pružio je ruku.
"Nisam znao s kim imam posla."