Niko Kao Ti

5.deo

Vratili smo se u tajnosti da nas niko ne vidi ušunjali se i pokupili rančeve, a onda smo brzo pobegli sa tog područja opasnosti.
Na izlasku iz školskog smo se rastali.

''Čekaš nekoga ili?'' upitam tiho dok se ona okreće i zbunjeno me gleda.

''Am... ne idem kući..''

''Mogu da te povezem ukoliko to želiš, verujem da si mi usput jer vidim da ideš u tom pravcu..''

''Ne želim da me voziš... to što smo pobegli zajedno ne znači da smo sad drugari..'' rekla je tiho i smestila ruke u džepove dukserice koju je nosila. Klimnuo sam glavom potvrdno i kad se okrenula.. trebalo je da uradim isto da me boli uvo za sve i odem svojoj kući, ali ja sam stajao i gledao u to kako ona odlazi. Nakon dva koraka je stavila slušalice, nije se ni okrenula.

Kad sam već počeo da je gubim u daljini skrenuo sam pogled i nastavio ka svom autu razmišljajući o onome što je pošla da mi kaže, a nije rekla.

.....

''Hej bato, gde je Anja?''

''Otišla je kući ...''

''I ti je nisi ispratio?'' upitala me šokirano skačući sa kauča kao da sam nekoga ubio. Da ne pominjem to kako je urmebesno izgledala sa smeđom maskom za lice u pidžami zimskoj čije su nogavice bile podvrnute do kolena, kosa vezala u nered i neka trakica da joj skloni šiške, pakao.. i ja sam sa njom u rodu? Siguran sam da su je zamenili u porodilištu.

''Ponudio sam joj prevoz, odbila me kao poslednju budalu. Zašto bih se ja petljao oko nje, ako je devojka jasno stavila doznanja da me ne želi pored sebe? Ne mogu da trošim svoje vreme na dokazivanje ljubavi, ti znaš da ne baratam dobro sa njom..'' slegao sam ramenima i sipao sebi sok.

''Petre... Petre jesi li tu neki vanzemaljac kontroliše tvoj um...'' mrdala je moju glavu brzo toliko da mi se sve zavrtelo.

''Hristina ne glupiraj se..'' maknem njene ruke i sednem za sto.

''Ja ipak mislim da se tebi Anja malo sviđa..'' rekla je kroz kez i krenula da podiže svoje obrve.

''Ne'' rekao sam odlučno jer to zaista i mislim. Anja je prelepa, ali ja se nisam zaljubio i ne dopada mi se ni mrvicu.

''Samo ti odbijaj, ja znam da si se zacopao na prvi pogled!''

''Anja i ja se znamo jedan dan Kika, to ne funkcioniše tako. Ali ti si mala pa to ne razumeš...'' ustanem od stola kad dovršim sok j nazovem je malom, a znam da to mrzi najviše od svega. Zatvorio sam se u svoju sobu i tu proveo neko vreme. Pokušavao sam da ne mislim o njoj sve vreme dok sam radio druge stvari. Ali kad god se ukaže prilika, njene oči su mi u mislima... zašto dođavola!?

《Anja pov》

Uplakana sam se sklonila u sobu i ovo je prvi put da mi je dozvolio da pobegnem od njega. Zaključala sam vrata i sela u ćošak iza njih. Suze su mi same lile dok sam slušala kako se dere, kako niko od obezbeđenja ne reaguje, a on pijan želi da me ubije.

Uskoro neće imati problema sa mnom, to ću ionako uraditi sama. Muka mi je od ovakvog života! Ne želim ga...

Svi me mrze jer moja je porodica ''savršena'', novac im zavarava oči, a ja baš nikoga na ovom svetu nemam da me istinski voli.

Po stoti put me udario, ceo život nemam prijatelje zbog njega! Mrzim ga... mrzim sebe... mrzim to što je baš meni ovakav život zapao. Novac ništa ne može da nadoknadi, novac je ništa!

Zašto ja nemam roditelje koji me vole i brinu o meni? Gotovo da ni ne postavljam više ovo pitanje sebi... ne želim to više. Želim da nestanem... želim da me nema, da ne živim ovaj glup život. Jer sve i da ga živim, gde je poenta?

Ne vidim svrhu svog postojanja i iz dana u dan sve više je tako. Taman kad pomislim za ovo vredi živeti, setim se da za isto vredi i umreti bilo bi mi bolje da me nema.. ionako niko ne bi patio za mnom, radovali bi se.

Bili bi srećniji, ja sam im samo uništila život i zato oni zagorčavaju moj...

Ne mogu više. Želim da okončam ovu agoniju u svojim mislima, stvara mi gnev, osećam se loše u svojoj sopstvenoj koži!

Nastaviće se...