Niko Kao Ti

23.deo

*par dana kasnije*

''Ja idalje ne verujem da Vas roditelji nisu tražili..''

''Da kad sam se vratila u kuću mislili su da sam došla iz bolnice..'' rekla sam tiho dok me njegova mama šokirano gledala.

''Besmisleno, grozno se ophode prema tebi, odavno sam za to da se za stalno premestiš u moj stan..''

''Petre ne može to da uradi. To što ste punoletni ne znači da ne trebate više da nas slušate.. mila ja sam na tvojoj strani i taj stan je mesto na koje uvek možeš da računaš, ali ne možeš da zanemariš reč svojih roditelja...'' klimnula sam glavom i lagano ustala.

''Kad smo kod njihove reči, ja moram da krenem jer uskoro mi ističe vreme za dolazak kući''

''U redu. Ne brini. Sve će biti dobro...'' rekla je i zagrlila me nežno kako me moja mama nikada nije umela zagrliti koliko god se trudila.

''Hvala Vam..'' Petar je nepozvan ustao da me odveze, ali sam samo odmahnula glavom.

''Nema potrebe..'' pogledao je u svoju mamu koja je odmah shvatila pogled i ostavila nas nasamo. Osmehnula sam se i lagano ruke položila na njegov struk:

''Vidimo se sutra u školi''

''Što nećeš da te vozim?'' upitao je tiho uvlačeći ruke u moj duks.

''Ma... trenutno i nije baš najbolji odnos između oca i mene, mislim između njega i svih ljudi na svetu..''

''Žao mi je što to trpiš...'' zagrli me onako bezobavezno na par minuta čisto da podigne raspoloženje, a onda se osmehne i šapne mi u kosu:

''Znaš li koliko mirišeš na mene?'' nasmejem se tiho i slegnem ramenima.

''Sutra neću ići u školu. Idem do oca-..''

''Ponovo?''

''Da, ali nemoj da kažeš nikome. Nađimo se u našem stanu u tri, javi mami da spavaš kod Kike...''

''Okej. Volim tvoje planove u kojima zajedno upadnemo u sranje..''

''Hajde.. požuri da taksi ne čeka..'' poljubi me na bliz što kratko i uzvratim. Strčim niz stepenice i zaista taksi čeka ispred. Bacim pogled na prozor njegove sobe i vidim da odande kao ludak maše i šalje srca rukama kao i puno vazdušnih poljubaca..

Uzvratim sa istom merom ludosti i nasmejem se pre nego što uđem u taksi. Koliko mi je život ovog meseca samo bio boljo zbog tog momka crne kovrdžave kose, koliko samo počinjem da ga volim...

.....

''Anja tata i ti sutra idete u Madrid..''

''Molim? Zašto?''

''Tata te vodi na fakultet.. bićeš tamo u domu za učenike, sve je sređeno.. i nemoj da ga ljutiš..''

''Mama ne želim da radim opet kako on hoće!!''

''Tiho... idi u krevet'' besno izdahnem nemajući volje za raspravu. Ionako će uvek biti kako on kaže. Jedino što je na meni je da se javim Petru.

Petar...

Idem u Madrid? To je hiljadama kilometara daleko od Petra! Ne želim da odem tako daleko! Ne sad kad mi je najlepše!

Odmah ga pozovem.

''Zar već nedostaje-...''

''Tata me vodi u Madrid...''

''Dobro vratićeš se, ne razmišljaj, idi da vidiš malo svet i budi srećna. Madrid je prelep, prvi put kad sam tamo otišao-..''

''Ne, Petre, zauvek ću ostati tamo...''

''A naša Nova godina? Planovi... hej... ne možeš tek tako da odeš...''

''Znam... ali moram. Znaš da nemam izbora..''

''Zapravo imaš, imaš milion izlaza iz tog sranja u koje si upala i ti ne želiš da izađeš. Možeš da se obratiš nekome za pomoć, ali ti bi radije da ti drugi kroje život... i kad odeš tamo, šta onda? Opet radiš kako tata želi? Dokle Anja? Dozvolićeš da ti uništi život?!''

''Zašto sad histerišeš na mene!? Zar sam ja kriva?''

''Ne histerišem Anja, krivo mi je! Krivo mi je jer si i pored podrške koju imaš od bake i od mene ti odabrala da budeš kukavica koja igra po njihovom! Ja razumem da su ti roditelji... ali nemaju pravo da upravljaju tobom kao da si maloumna...''

''Lepo što si rekao svoje mišljenje. Misliš da se ne bih izvukla da mogu? Gde god da odem on bi me našao i ubio bi boga u meni.. ali ti očigledno ne shvataš dovoljno da bi me razumeo..'' prekinula sam poziv koji se završio svakako drugačije od očekivanog. Osećanja su mi bila pomešana, kao da sam i ljuta i tužna... u isti momenat...

Znala sam samo jedno..

Rekla sam sve što ne mislim.

Nastaviće se...