Niko Kao Ti

42.deo

*dva meseca kasnije*

Lagano je hodao tik uz mene. Držala sam ga čvrsto za ruku, nisam je puštala. Jer sam znala da koliko god poricala možda živimo ove trenutke poslednji put.

''Hej malena..'' prstom pređe preko moje obrve i spusti pogled na mene.

''Molim?'' upitala sam tiho ne gledajući ga u oči, jer se bojim da ću se slučajno rasplakati.

''Čemu ta zamišljenost?'' slegnem ramenima dok lagano sedamo na klupicu.
Oslonio je glavu o moje rame i krenuli su razgovori, dugi i umirujući. Uživali smo u mirisu proleća koje svuda oko nas priča neku svoju priču, srećniju od naše.

''Ej volim te, mnogo te volim, nemoj nikada to da zaboraviš...'' nasmejao se i prihvatio moj zagrljaj vrlo rado. Mazila sam njegovo lice i ljubila ga. Izgledao je slabašno i umorno, znam da je to i bio, ali je krio zbog mene. Pa sam i ja krila da na klupicu svaki put sedamo da bismo se mazili, ali ja sam htela da mu dam priliku da se odmori svaki put kad se šetamo, svaki put stanemo kod iste klupice i on to ne primeti.

''Činiš me srećnim čak iako sam ovakav''

''Petre kakav?''

''Malena.. bespomoćan, odvratan, bled, skoro bez ijedne dlačice na sebi, malena nemam nijedan razlog da te zadržim, a ti si ipak tu-..''

''Imaš. Imaš itekako. Imaš srce koje je veliko za sve, ali najveće za mene i osećam se najvoljenije pored tebe. Imaš osmeh i voljene oči, kad ih vidim toplo mi je oko srca. Imaš te snažne ruke-..''

''Ha snažne'' nepoverljivo je izvio usne u kiseo osmeh.

''Najsnažnije..'' podignem njegovu bradu prstom i poljubim ga.

''I te ruke me grle najlepše, dodirnu me najnežnije, zaštite me od svega ružnog. Petre ti si poklon ovom svetu. Rođen si da sreća budeš u životima onih koji te imaju...''

''Zašto tako lepo govoriš o meni?''

''Jer te volim, iskreno te volim celim svojim srcem..'' poljubio me nežno i sklopio oči na mom ramenu. Odjednom su mu se ruke smirile i postale teške kao da ih on ne drži. Glava mu je padala sa mog ramena i odmah sam mu izmerila puls.

Nije mi rekao da se oseća loše!

''Sestro!!!'' vrisnula sam dozivajući onu koja je na vratima bolnice. Odmah me pogledala i shvatila situaciju. Poslala je dva momka sa nosilima i odmah su Petra uveli unutra. Ja se nisma idvajala od njih.

Ruke su mi drhtale koliko sam se plašila da ga u ovom trenu ne izgubim.

''U redu je. Biće u redu smiri se..'' doktor govori dok uleće u sobu u kojoj je. Ne odvajam se od stakla dok gledam u prizor. Njih milion oko njega, pokušavaju da mu vrate puls, a ja sebi pokušavam da dam odgovor na pitanje kog smo đavola tražili tako daleko!?

Pogled ne sklanjam ni onog trena ka ruka na mom ramenu pokušava da me okrene ka nekome da ne gledam. I dbijam je ali me ona  ipak okrenula ka sebi. Kad sam igledala oca kako me posmatra blago tužnim očima zaletela sam mu se u zagrljaj.

''Biće sve dobro Anja, jak je...ne bi te ostavio on nikada..''  prvi put u naručju svog oca osećam se onako kako se svako dete oseti kad ga tata zagrli. Sigurno, bezbrižno i zaštićeno od sveg lošeg na ovom svetu.

Doktor izlazi, prilazi mi i ruka je opet kao podrška na mom ramenu dok me tata idalje grli nežno.

''Oprosti Anja.. probao sam sve. Ali idalje je nestabilan. Telo mu slabi. Neće izdržati još dugo, budi sa njim. Ne odvajaj se od njega i učini mu ovaj dan lepšim, jer je ova noć presudna...''

''Umreće?''

''Bojim se da hoće. Obavestiću mu sestru..''

''Ne. Pustite mene da odem do njih dve..'' klimnuo je glavom, a ja sam uznemirena pogledala u Petra.

''Hajde ja te vozim'' rekao je tata. Prišla sam mu i obavila ruke oko njegove grleći je. Izašli smo zajedno. Nisam verovala da idem da saopštim njegovoj porodici da mu je ovo poslednji dan i pitanje je da li će drugi dočekati. Suze mi konstantno idu niz lice, kvasim očevu košulju, ali on ne mari, pustio me da se isplačem.

.....

''Anja..'' njegovoj mami osmeh sklizne niz lice kada očiju punih suza zatekne mene na vratima. Htela sam da budem jaka ali sve vreme dok sam mislila o tome do stana rastuživalo me.

Odmah me je privukla u zagrljaj sluteći nešto loše.

''Molim te reci mi da je živ... molim te... molim te...'' klimnula sam glavom nemoćna da izgovorim bilo šta. Kako da joj kažem?

''Teta Sonja, morate u bolnicu. Danas je...''

''Anja reci mi dete molim te''

''Pozlilo mu je. Nestabilan je, doktor je rekao da sumnja da će preživeti noć...'' stegla me jako i kroz tih jecaj prošaputala:

''Kika je u školi ja ne mogu da joj kažem...''

''Morate. Znam da je vezana za njega, ali morate Sonja, ovo je poslednja prilika da ga vidi. Pozovite i Hanu''

''Neću tu kučku nad glavom mog.... mog sina koji umire!!''

''Sonja, on je voli koliko i Vas, uradite to za njega. Verujem da bi voleo da je vidi...'' mrzovoljno je stegla moju majicu i na mom ramenu se isplakla kao nikada.

Nastaviće se...