Niko Kao Ti

44.deo

''Molim te donesi mi vodu'' klimnula sam glavom i lagano uz osmeh ustala. Pre nego što sam otišla nisam ga ni poljubila. Samo sam izašla. Sigurnim hodom. Kao za inat aparat pored sobe bio je pokvaren i morala sam da odem do onog drugog koji je malo udaljeniji. Na sekund sam zaspala kad sam čula da sestra zove doktora uspaničeno. Okrenula sam se ni ne sluteći da glas dopire iz sobe u kojoj je on. Potrčala sam ka njoj ispustivši čašu, ali su me sestre na vratima zaustavile.

''Moram da ga vidim! Molim te!'' molila sam onu koju poznajem, ali me nije puštala. Govorila je da ne mogu da mu pomognem i sve se otrglo kontroli kad sam kroz prozor videla ravni crtu na aparatu.

''Ne Petre molim te ne...'' preklinjala sam tiho dok su mi suze išle na oči same od sebe. Kad je doktor izašao iz sobe vrisnula sam na njega:

''Zašto ste dođavola prekinuli reanimaciju?!! Ne možeš da ga pustiš da umre!! On to ne zaslužuje!'' stegao je moje ruke koje su krenule da ga udare i zagrlio me.

''Samo bih ga mučio produžavanjem života Anja.. molim te smiri se'' kad sam u glasu doktora osetila gorčinu i suze, tek tad sam se slomila znajući da se za njega vezalo mnogo osoba jer je dobar i divan. Zaplakala sam još jače na njegovom ramenu dok me on stezao u lio suze sa mnom. Bilo mu je samo krivo nije osećao bol koji je razarao moje srce u tom trenutku.

Izvukla sam se iz ruku doktora i ušla u sobu. Svi su nestali moj pogled je bio prikovan za njegovo nežno lice. Prišla sam mu bojažljivo i spustila svoju glavu na njegove grudi. U njima više nisam osećala ono, makar slabo, lupanje iznutra, čovek unutar njegovih grudi, to malo srce, potpuno je utihnulo. Tiho sam zajebala sklopivši čvrsto oči, htela sam da se probudim, odmah... Ali ovo nije bio još jedan od ružnih snova.

Bila je stvarnost.

Čvrsto sam rukom stezala njegovu i nežno ga ljubila, shvatajući...

Kada je duboko udahnuo svoj poslednji udah boreći se sa sobom i demonima sudbine, zaboravila sam kako se diše.
Poslednji treptaj oka njegovog najlepšeg zavarao me da će ih biti još, tad su se i moje oči sklopile zauvek. Ništa više nisam želela da vidim.

Kada njegov glas više nije ispunjavao ovaj svet, isključila sam svoj sluh. Nikoga više nisam čula.

Kada je on preminuo, i deo mene je zauvek sa njim nestao u najlepšem zalasku sunca.

Osetim da mi je loše i da me noge izdaju stegnem ga jako rukama, ali to ne bude dovoljno da sebe održim u realnosti već utonem u nešto... Ličilo je na san. Ali potpuno je bilo mračno.

''Anja...Anja'' tu sam izgubila svest.

.....

Budim se u svojoj sobi, na mom krevetu sede i majka i otac. Molim da je sve ono ružan san, da mi to neko kaže. Ali kad ugledam njihova tužna lica i suze u maminim očima kojima nije dala da kliznu niz lice.

''Princezo moja..'' tata spušta ruku na moje lice i saginke se do mene grleći me snažno.

''Reci mi da sam sanjala.. molim te..'' suze već kreću iako su oči umorne i ne žele to. Stegao me malo jače i odmahnuo glavom. Zanemela sam i udahnula najdublje što sam mogla da ne bih zaplakala ali su suze bile jače od mene.

''Zašto baš on tata?'' upitala sam kroz jecaj povređena i ljuta na sve oko sebe. Želim da ga zagrlim, a nema ga!

''Bog je tako rekao mila.. žao mi je'' mama odgovori dok leže pored mene i grli me koliko i otac. Pokušavam da se saberem i ustanem. Morma da odem do Hristine. Moram da vidim kako je Sonja. Moram da ih vidim.

''Moramo do Sonje..''

''U redu, obuci se.. idemo svi zajedno..'' reči su mi prolazile kroz uši, čula sam ih, ali nisam davala bilo kakve znake života na njih.

.....

Kika mi je ležala u krilima, konačno je zaspala, Sonja idalje izbezumljeno hoda dok mama pazi na nju otvorenih očiju. Tata je bio taj koji je sređivao sve što mora biti urađeno. On je jedini bio potpuno svestan iako je i njega povredila Petrova smrt. Videla sam to. Pustio je suzu. Moja mama majčinski žali za njim, a ja idalje ne verujem u ovu stvarnost. Ne ovakvu.

Ljuškam Hristinu. Zagrlila sam je jako, ponovo je jedva otvorila oči i kako ih je otvorila suze su krenule niz njeno lice. Idalje sam je ljuškala dok smo se grlile.

''Anja fali mi'' gorko je izgovorila gutajući knedlicu. Klimnula sam glavom nema da joj bilo šta kažem, da bilo kako odreagujem.

''Ja ne mogu da živim bez njega..''

''Moraš, moraš zbog Sonje, zbog sebe..'' rekla sam tiho iako sam i sama isto mislila, nemam snage da živim bez njega. Ne umem. Ja pre njega zapravo nisam ni živela, kako sad da sve to okrenem?! Kako dođavola?! Ne želim da živim bez njega.

Moram, ali ne želim.

.....

''Sredio sam sve. Znam da ne bi volela da slušaš ovo, ali dovoljno si zrela. Sutra je sahrana, moramo..''

''U redu..'' odgovorila sam plitkim glasom. I tako sam isplanirala sve. Ja znam šta ću i niko me nikada od toga neće odgovoriti. Ne može me nagovoriti niko da živim život koji ne želim...

Nastaviće se...