Niko Kao Ti

1.deo

Napolju je mračno, pada kiša. Volim kišu, tada uvek imam izgovor da ne izađem iz sobe ceo dan. Ali ovoga puta škola nije smela da se preskoči, otac bi me ubio. Mokra kao miš uletela sam u veliki hol koji je još uvek bio prazan.

Svuda je bio mrak, provukla sam se do poslednjeg reda u učionici i tu se smestila u ćošku, profesorka je svoj materijal samo ostavila na stolu i izašla. Malo sam dremala dok polako nisu i ostali krenuli da pristižu. Čas je počeo, a ja sam zamišljeno hvatala po koju belešku koju bih čula. Molila sam boga da se što pre završi ovaj dan...

''Dobar dan...''

''Kasniš''

''Mogu li da prisustvujem času?''

''Prvi put mi dolaziš na čas i kasniš, a pritom si i jako nepristojan. Izvoli sedi gde god poželiš i ne oduzimaj mi vreme... sve dalje školovanje nakon osnovne vama nije obavezno, a mi smo ovde da bismo se posvetili ovom času... mladiću''
samo ju je iskulirao. Podigla sam pogled koji se direktno susreo sa njegovim. Mislila sam da će biti kao u knjigama, ljubav na prvi pogled, da će se odmah smestiti do mene jer baš ja to ne želim. Ali ne.

Zauzeo je svoje mesto na drugom kraju, kao da se nismo ni pogledali, i posvećeno saslušao čas iritantne profesorke.

Posmatrala sam ga neko vreme krišom, bio je to jako lep momak.

Dobar primerak muškog roda ako se mene pita. Nosio je neku crnu duksericu, imidž klasičnog momka koji ćuti i sedi u poslednjem redu. Delovao je tajanstveno, kad premotam film malo unazad...

Te prelepe zelene oči.

Poput palog anđela. Kad me profesorka opomenula vratila sam se iz iluzija stvorenih maštom, iako je njegova pojava ostavila jak utisak na mene...

.....

Poslednji smo ostali, svi su već uveliko bili van prostorije. Namerno sam odužila svoje pakovanje ne bih li još koji tren gledala u njega. U jednom momentu su mi iz ruku iskliznule hemijske i krenule da se kotrljaju. Tiho sam opsovala u svoju bradu i sagela se po njih. Kako sam koju kupila, bez ustajanja, samo sam ih spuštala na sto. Poslednju sam podigla i ustala gledajući da li ima još neke, ali sam ih izgleda sve pokupila.

Kad sam ustala njega više nije bilo i to me rastužilo. Smestila sam svoje stvari u ormarić i zaključala ga, čim sam se okrenula sudarila sam se lice u lice sa devojkom svetlo smeđe kose, imala je neki lud imidž. Prilično je bila lepa i zgrodna.

''Uf, jaaaao! Padaće kiša! Ne mogu više da je trpim!'' zakukala je trljajući bolno mesto na svom čelu. I mene je bolelo, ali sam posmatrala nju. Nije mi bilo jasno ko je ona, pre je nisam viđala.

''Izvini što sam te udarila...'' rekla sam tiho i premestila pogled na njene svetle sive oči.

''Ma ništa. Ja idem kao muva. Hristina Lavova...'' pružila mi je ruku koju sam zbunjeno prihvatila, ne sećam se kad mi je neko u ovoj rupi pružio ruku za ove četiri godine.

''Am.. ja sam Anja...''

''Drago mi je!'' ljubazno se iskezila i pogledala u neki papirić.

''Broj 14. Ovaj je moj..'' otključala je ormarić do mog i ubacila svoje stvari u njega, a onda me pogledala trljajući dlan o dlan.

''Pa, ti ćeš mi biti od koristi. Moram što pre da upoznam ovaj grad i prvenstveno školu jer ne znam gde imam sledeći čas...'' bila je dosta živahna, poprilično vedra i nasmejana.

''Nova si'' zaključim klimajući glavom dok ona već nekuda ide.

''Hajde Anja, ne želim da se izgubim'' zatvorim ormarić i krenem za njom.

''A gde zapravo idemo?'' upitala sam je. Svaki razred ima svoju učionicu i retko kad idemo u druge kabinete, pa moram da znam koju tražimo njoj.

''Treba mi kabinet... am.. upala sam u treće dva... je l' to dobro?'' upitala me zbunjeno. Odmahnupa sam glavom i uzela joj papir.

''To je sve samo nije dobro. Tamo su svi čudaci. Već te žalim Hristina...''

''Zovi me Kika. Vidim da ću najviše vremena sa tobom provoditi. A i ormarići su nam jedan do drugog!'' nasmejala sam se i pogledala u sve informacije na papiru.

''Ovde te izgleda ostavljam...''

''Čekaj, koja si ti godina?''

''Četvrta. Odeljenje četvrto jedan-...''

''Hej tu je i moj stariji brat!''

''Slatko, upisali ste istu srednju školu..'' nije mi bilo slatko. Bila sam ironična.

''Ja sam upisala istu kao i on jer ne volim da budemo odvojeni. Mnogo sam vezana za njega...'' klimnula sam glavom i na zvuk zvona skrenula pogled.

''Pa, to je to, moram da krenem. Vidimo se na pauzi, danas je imamo u isto vreme..'' rekla sam i mahnula joj.

''Vidimo se'' veselo je ušla u svoj razred, mada ja ne bih imala toliko entuzijazma da sam na njenom mestu. Taj razred je previše čudan..

Nastaviće se..