Niko Kao Ti

37.deo

Kad sam začula vrisku iza sebe i paniku ljudi okrenula sam se lagano misleći da je samo neka zabuna. No, kada sam ga videla oborenog na trotoaru potpuno bez svesti... Pritrčala sam istog trena.

''Petre.. Petre probudi se..'' kleknula sam do njega i lagano pokušlaa da ga podignem u svoje naručje. Odmah sam pozvala hitnu pomoć koja je došla za tren oka. Bez razmišljanja sam krenula sa njim.

....

''Stabilan je'' izdahnula sam olakšano i rukama prekrila svoje lice trljajući ga.

''Zašto mu se to desilo?''

''To treba on da ti kaže''

''Mogu li da uđem kod njega?''

''Bez teških razgovora i svađa, ne sme da se uzrujava..'' klimnula sam glavom i lagano ustala sa providne plastične stolice. Dobeo me do vrata na kojima sam zastala.

Želi li on da ja uopšte budem ovde?

''Ne razmišljaj o tome. Voleo bi da te vidi, siguran sam u to..'' ohrabrujuće se osmehnem i odmah povučem bravu na dole. Uđem u sobu u kojoj odmah budem zapažena s njegove strane. Skrenuo je pogled i spustio ruku na svoju venu sa kojom su bili spojeni razni aparati. I nije ona bila jedino mesto sa kojim su bili povezani tu je bilo i njegovo srce. Prsa su mu bila izlepljena nekim trakicama koje su držale razne cevčice na njemu.

Zagrizla sam donju usnu i sela pored njega na krevet ne mareći za stvari oko sebe.

''Kako si?''

''Doktor kaže da me tvoja sabranost spasila..'' osmehne se kutom usne, a ja primetim taj bol. Najbolje vidiš bol na onima koje najviše voliš.

''Dobro sam'' prećutao je i dao mi odgovor na pitanje, a ja sam znala da nešto krije.

''Želim da razgovaramo o svemu, mnogo toga mi nije jasno radiš... gluposti i nepromišljene stvari kao da si izgubljen. Nešto te čini takvim. Ja znam da ona mala svađa nije bila okidač za raskid, ne moramo da se pomirimo samo mi reci gde sam to napravila grešku..''

''Idi Anja molim te'' zamolio me tihim glasom, ali ja sam odbila. Osećala sam snagu, po prvi put on je naspram mene delovao sitno i bespomoćno.

''Ne mogu'' rekla sam tiho i spustila ruku na njegov obraz, oči su mu se širile, disanje.. polako se ubrzavalo kao da je želeo nešto da zaustavi ali nije imao snage.

''Ovde smo samo ti i ja, ti si pomogao meni, ja želim tebi da pomognem i uzvratim ti upornošću. Neću otići odavde dok ne saznam svaki detalj..'' u trenu je neverovatno snažno zgrabio moju šaku na svom obrazu i uz njega je stegao.

''Ne traži od mene ovo, idi...''

''Ne dolazi u obzir. Zašto se sve ovo dešava? Zašto ti je ovako pozlilo?''

''Slab imunitet''

''Laž. Doktor te zna. Znao je tačno šta da ti da...''

''Anja..''

''Petre reci mi istinu!''

''Bolestan sam!!'' slomio se pred mojim očima. Kao bespomoćno dete. Prvi put je zaplakao predamnom, prvi put vidim suzu kako mu klizi niz obraz dok uz drugi steže moju ruku koja ga mazi i grči se na njegovom licu.

Ćutala sam. Ništa više nisam rekla. Samo sam mu prišla i oslonila obraz o njegov niz koji su lile suze. Falio mi je njegov miris. Dodir. Njegova blizina. Sve.

Falio mi je on.

Mazili smo se u tišini. Sve dok nije umirio svoje suze. Isplakao se kao nikada, bilo mi je teško da ostanem jaka i gledam ga kako tone, ali sam morala, kao što je i on učinio za mene. Mnogo puta.

''Falio si mi ovakav, kakvog te znam''

''Neću još dugo biti takav'' znala sam da je u pitanju nešto teško nisam zabadala nos, nežno sam ga volela i bez pitanja i potpitanja.

''Za mene ćeš uvek biti isti. Petar kog znam nikada nije očajavao i žalio sam sebe. Borio se..''

''Nemam snage da se borim Anja. Zašto, kad znam kakav mi je kraj?''

''Neću da pričaš tako. Kraj sve i da dođe, a neće-...''

''Anja umirem, tako stoje stvari. Rezultati su iz dana u dan gori, bolest vrtoglavo napreduje i ja nemam snage da se borim, kada to kažem, to i mislim. Nemam snage da hodam u nekim trenucima...''

''Meni izgledaš prelepo i snažno'' nasmejao se i udahnuo duboko, odvojili smo se, ali smo idalje jedno drugom držali ruke. Ja sam snažno stezala njegovu, on moju.

''Petre, zaista... meni si najlepši'' prošao je rukom kroz svoju kovrdžavu kosicu i izvukao je najlakše moguće. Otvorio mi je dlan da me uveri da mu je kraj, kosa mu je opadala.

''Petre, hoću da budeš jak, ovo ništa ne znači. Mnogo ljudi se oporavilo, ovo je samo faza..'' srce mi se stezalo i ni sama nisam znala odakle mi ovoliko snage. On je mlad čovek. Dete. Zašto mu je takva sudbina?

Skupim njegov dlan i nasmejem mu se:
''Ionako su kovrdže modni trend koji je davno prošao. Mislim da bi ti nešto drugo bolje išlo'' nasmejao se slatko kao da sam malo odagnala njegovu muku. Srce mi je zbog toga bilo puno. Htela sam da se smeje, da osmehom sve ovo prođe. Jer mi to zajedno možemo.

Sigurna sam. Neće njemu biti ništa..

Nastaviće se...