Niko Kao Ti

18.deo

*par dana kasnije*

Hodala sam lagano ka trafici. Pomalo smrznuta, ledenih prstiju strpanih u džepove kaputa. Zastala sam puštajući ženu ispred sebe da svojoj deci uzme dečiji časopis, a potom i sama došla na red.

Uzela sam tik tak i zagledala se u časopiz uz koji je išla knjiga tod naslovom ''They both die at the and'' uzela sam ga i zamolila ženicu da mi naplati i časopis.

Skinula sam omot i u kantu bacila i časopis i foliju, uzela sam samo knjigu. Nakon dugo vremena privukla me neka knjiga, to mora biti neka dobra knjiga čim mi je zapala za oko.

Danima nisam videla Petra, čini se kao večnost. Taj poljubac mi je stalno u glavi i gubim razum kad god zamislim još koji takav. Rezimiram poljubac iznova i iznova. Zaključak je uvek isti. Ima tako lepe i meke usne...

Gotovo da mi fali..

U putu do kuće na ulici sam ugledala Hristinu, čvrsto je držala Stefanovu ruku i delovali su srećno. Nisam prešla ulicu, gledala sam u nju jer želela sam joj puno sreće, a znam da joj je on baš falio.

Tad sam shvatila. Bolje što ulicu nisam prešla i što sam stajala ta dva minuta duže. Iz istog kafića, sakriven mrakom izašao je i on, nesvesno sretoše se pogledi, ne znam da li me video, ne znam da li su te zelene oči videle tugu u mojim ili je mrak sakrio i mene i moje oči, pomakla sam se malo u kraj da budem sigurna da me više zaista ne vidi. Želela sam da ga posmatram iz prikrajka... i to je bio dobar potez sudbinski uklopljen.

U srcu mi se nešto sledi kad ga ugledam sa istim onim osmehom koji sam ja dobila ono veče, najlepše veče. Na njenim su usnama počivale njegove tada, i svi su se tome radovali... i svi su znali... samo mene je nasamario. Okrenula sam se ubeđivajući sebe da sam jaka i da je on običan momak koji mi ne treba..

A nije bio... on je bio moj prvi poljubac, moj prvi dodir i osmeh nakon tako mnogo vremena. Moja vera u nešto lepo, a to lepo se sad ruši.
I niko nije kriv. Sama sam kriva. Prebrzo sam poverenje podarila njemu. Nikada ga niko ne ume ceniti, zašto sam mislila da bi on umeo? Zašto sam bila tako glupa?

.....

Sedela sam na prozoru, posmatrala pahulje kako se lepe za drveće i kuće. Ne tope se. Ostaju i pokrivaju sve pred sobom što već belo jeste. Pocepani papiri knjige koju sam kupila stajali su nagurani ispod kreveta. Kada bih smao i ovaj osećaj tamo mogla da sakrijem, bilo bi mi lakše.

''Zatvori oči i brzo zamisli želju jer upravo sam video zvezdu padalicu''

Zamislila sam je.. želela sam i idalje želim svim silama da nestanem. Da me nema. Ne znam koje su sile uticale na mene da ti kažem ono što nikada ne bih. Da me poljubiš... da postanem samo još jedna..
Nežno žiletom prelazim preko svoje ruke, povređujem sebe svesna toga da nisam toliko odlučna da se u ovoj noći ubijem.
Kroz glavu mi prolaziš ti. Trebao si mi reći da ćeš se samo malo zabaviti. Mislila sam da ti je stalo...

Da je bar tebi stalo.

Lagano skidam svoju odeću, ostaje za mnom poređana na podu. Niz zglob ruke spušta se crvena linija... teče. Kapi kao kazaljke, kuckaju vreme. Kaplju i tope se pod mojim stopalima. Gasim vodu... skoro da preliva kadu. Korak me deli od mira.. samo jedan korak da se večno umirim i živim srećno.

Spustila sam se u kadu. Miris oko mene bio je opuštajuć. Nimalo jak i neprijatan. Voda se oko mene boji, boje zalazećeg sunca oko mene i upravo to zamišljam dok sklapam oči nasmejana. Prija mi to kako osećam da je blizu.. još samo koji tren i nikome više na ovom svetu neću biti smetnja.

Samo trenutak me deli od kraja.

《Petar pov》

Predosećaj... nešto se dešavalo, bio je tu. Sarina ruka na mom obrazu bila je nešto što mi se gadilo, hteo sam da je maknem, ali sam bio isuviše umoran.

''Idemo kući!'' rekla je Kika. Ustao sam bez pogovora.

''Petre! Nisi ispunio opkladu...''

''Ne mogu Stefane..'' niko nije znao zašto. Kladio sam se i izgubio. Da je bilo šta drugo uradio bih, ali da kaljam usne njenim.. to ne mogu.

Ja volim Anju toliko da nikoga više ne želim.

''Ma daj mlakonjo!'' Filip uzvikne dok lagano izlazim za Kikom i Stefanom, pomirili su se. Briga me, imao sam dešavanja u svom životu... ja sam imao samo nju na pameti.

''Poljubi je, ne budi pička, Petre to je jedan na blic!'' nasmejao sam se besno i zakoračio van kafića. Udahnuo sam duboko i pogledao unaokolo. Mrkli, zimski, rani mrak. Obavila je ruku oko mog vrata i poljubila me na blic bez moje dozvole.

''Eto..'' rekao sam mrzovoljan kroz neki besan osmeh. Krenuli smo kući, a ja sam još uvek bio nervozan iz nekog razloga. Slutio sam loše sad kad se osećam najbolje, sad kad je sve okej.

Paranoišem.

Previše ramišljam. Nisma je video danima, nisam bio u školi, išao sam da posetim oca. Toliko toga sam sigurno propuatio, ali to da već 8. dan ne znam za nju, ne znam gde je ni kako je, rastužuje me to.
Nismo se ni telefonom čuli. Prevelika sam kukavica da je sad pozovem, da je pitam i najgluplje pitanje, ali da makar čujem njen glas.

Fali mi ta mala, ne znam kako sam do sada uopšte živeo..

Nastaviće se...