Niko Kao Ti

20.deo

《Anja pov》

''Hvala ti što si bio sa mnom ceo dan, zar ne misliš da je vreme da pođeš?'' upitala sam tiho ne želeći da me njegova porodica mrzi jer on ostaje tamo gde mu ''nije mesto''.

Kad primetim da tugaljivo spušta pogled ka mojim rukama, pitam ga:

''Zašto si tužan sad odjednom?'' slegao je ramenima i glavu oslonio o moje rame:

''Čokoladne okice me teraju, a meni se ne ide...'' nasmejala sam se i šaljivo ga udarila laktom u rame.

''Hajde ne budi beba. Ne možeš da ostaneš ovde..''

''Mogu. Spavaću na stolici ako treba. Ali ne idem nikuda dok i ti ne pođeš sa mnom..''

''Zašto onda ne pobegnemo? Ne mogu ovde više ni sekund..'' rekla sam tiho i sa puno nade pogledala u njegove oči.

''Anja šta ako ti pozli izgubila si mnogo krvi..''

''Molim te... želim da idem odavde... odmah...''

《Petar pov》

Oduvek sam bio sklon pravljenju sranja i hteo sam baš sad da je odvedem nekuda, bez da iko zna. Ali sam se bojao rizika. Šta ako joj pozli, šta ako se nešto nepredviđeno desi. Stalo mi je do nje.

''Rado bih te izvukao, samo.. ne želim da ti se nešto desi..''

''Petre sledeće godine upisuješ medicinski fakultet, postaćeš doktor... i ti i ja znamo kako da pomognemo ljudima..'' moj san. Oduvek sam želeo da budem lekar jer... kad se moj otac razboleo svim silama sam hteo da pomognem da ozdravi, zato sam i započeo sve ovo.

''Bojim se.. za tebe. Nisam mogao da pomognem njemu, neću uspeti ni tebi.. molim te ne traži mi to..'' položila je ruke na moje lice i prošaputala ono što nikada ni od koga nisam čuo.

''Ja verujem u tebe'' poljubim nežno njen dlan, a onda se oboje bacimo u akciju. Izvukla je pažljivo iglu od infuzije i obazrivo sa kreveta sišla uz moju pomoć.

''Navuci moj duks..'' izgovorim dok ga skridam i prebacujem ga preko njenih leđa, ušuškala se u njemu i uhvatila me za ruku. Osmotrio sam hodnik i kad sam video da je prazan, dao sam joj znak da krene. Video sam da je baš teško hodala pa sam na prvom ćošku čučnuo kako bih je poneo. Nasmejala se i odmah obavila ruke oko mog vrata:

''Ne verujem da ovo radimo''

''Gde nam je mozak?'' strčim lagano niz stepenice sa njom u naručju i kad konačno napustimo bolnicu odahnemo oboje. Skinula je kapuljaču i rekla mi da je spustim što sam i uradio iako nisam hteo:

''Hvala ti. Ovo je bilo zabavno''

''Ne. Nije. Ako nećeš ovde da ležiš i odmaraš, kod mene ćeš...''

''Ne dolazi u obzir..'' rekla je odlučno.

''Anja shvati to kao dogovor. Izvukao sam te. Tvojima neću reći, ali ostaješ kod mene..'' smoreno je izdahnula i pogledala me u oči.

''Ali tvoja mama-..''

''O bitno ti je šta moja mama misli? Pa baš slatko.. moja mama misli šta želi i to tebi ne treba da bude bitno jer ti ostaješ kod mene. Daću ti ključeve od stana koji mi je otac ostavio...''

''To je tek previše. Zašto sve ovo radiš za mene?''

''Jer si slatka'' izgovorim kratko bez rasprave i daljeg razgovora te poljubim njenu obrvu. Uveo sam ja u auto i zaputio se ka tom stanu.

''Tamo imaš neke moje stvari, ako želiš. Mogu da odem do tvoje kuće i kažem da ti treba odeća tamo u bolnici, bar pidžama, nije kao da moraš da izlaziš, možeš dane da provodiš u pidžami ako želiš...''

''To zvuči primamljivo, ali nećeš ići tamo sam bez mene. Ne sad..'' klimnuo sam glavom i parkirao se ispred zgrade. Lagano smo izašli, pomogao sam koliko sam mogao, a da ona ne vidi da se trudim da pomognem. Naljutila bi se i rekla ''Mogu sama šta me tako gledaš''. Uveo sam je u stan u kom ni sam nisam bio dugo, sve je bilo sređeno jer Tamara održava stan kao da je njen.

''Sedi..'' rekao sam tiho i pokazao rukom ka kauču na koji se odmah potom smestila.

''Idem po odeću'' iz sobe sam doneo svoju odeću i dao joj je kako bi se presvukla.

''Nema potrebe da ustaješ, ako nemaš snage. Ne želim da se srušiš usput. Presvuci se tu...'' nasmejala se i začkiljila se u mene.

''Ma nemoj, a ti da stojiš tu?''

''Ne ja ću da pomognem..'' rekao sam najozbiljnije i prišao joj nežno svlačeći rukave duksa sa njenih ruku. Gledala me nekako pomešanih osećanja, kao da se u isto vreme stidela i osećala prijatno. Čučnuo sam ispred nje i nežno rukama prešao po njenim butinama hladnim i priljubljenim.

''Nema potrebe da me se stidiš. Ovo ostaje među nama..'' namignem joj, a ona nekako zaslepljena pokaže da mi slepo veruje te svuče donji deo bolničke pidžame pazeći da joj samo noge vidim, tome sam morao da se nasmejem. Nisam komentarisao onako u svom stilu niti pravio neprijatne situacije, želeo sam da ona u meni vidi osobu kojoj može da veruje i veže se za nju.

Nastaviće se...