Niko Kao Ti

41.deo

《Petar pov》

''Hej momče, čemu tuga?'' slegao sam ramenima i pogledao u sat.

''Nije bila tu..'' rekao je tiho gađajući u pravu tačku. Klimnuo sam glavom i pogledao u telefon.

''Nije se ni javila'' rekao sam tiho. Seo je na stolicu i potapkao me rukom po kolenu.

''Petre ona te voli, šta god da se desilo u ova dva dana-...''

''Bitnije joj je od mene''

''Važno je, ne bi ona tek tako otišla, nije takva devojka. I drugo, voli te, takve ne odlaze tek tako'' pokušao sam da mu verujem, a opet, grizlo me to što je nema, šta ako je prestala da me voli i samo je bila iz sažaljenja pored mene?

Pa naravno.. ko bi mogao da me voli ovakvog?

《Anja pov》

''Je l' to tamo funkcioniše?'' upitala sam Kiku koja je upalila lampice i one su obasjale krošnju ogromnog drveta na kom je bila kućica.

''Aw, kako si je slatko uredila..''

''Kika molim te pobrini se da ona malena tortica bezbesno dođe gore, a ja idem po Petra. Čula sam se sa docom. Upao je u depresiju jer me nije video ova dva dana''

''Koliko moj brat tebe voli. Kad bih nekada pronašla nekoga ko me voli i koga volim kao što se vi volite, udala bih se za njega.. znam to'' nasmešila sam se i zagrlila je. Zatim sam otišla po Petra.

.....

Ušla sam u sobu u kojoj je ležao zatamljena je bila poput mrtvačnice, gledao je u prozor i nije se okretao. Prišla sam mu i oslonila se o krevet.

''Nisi morala da dolaziš''

''Morala sam'' prkosno kroz blag osmeh govorim dok on izigrava ljuticu. Oslonim usne o njegovo čelo, na to se ne buni, kao beba je.

''Ne teram te''

''Srce me tera..'' legla sam pored njega i uvukla ruke u njegovu majicu, nije mu smetala moja hladnoća. Njegovi stomačni mišići su se zgrčili kad sam hladnim prstima prošla po njima.

''Hajde prinče tame, imam iznenađenje''

''Ne volim iznenađenja od devojke koja me nije ni pozvala dva dana da vidi jesam li živ''

''Petre, pravila sam to iznenađenje-..''

''To nije opravdanje''

''Srećan rođendan'' rekla sam tiho i zagrlila ga ljubeći njegov vrat koji se od poljubaca ježio.

''Setila si se'' nasmešio se i odmah se okrenuo ka meni.

''Naravno, kakva bih ja devojka bila da to zaboravim?'' osmeh mu je idalje igrao na licu. Snažno me zagrlio, a ja sam se jedva izvukla iz njegovih ruku da bih ga odvukla van ove sobe. Doktor je znao kuda idemo, rekao je da stalno budemo na vezi ukoliko mu pozli. Pazila sam na svaki detalj.

.....

Ležali smo u kućici koju sam ukrasila kao da je prava, zatvorila sam prozorčiće da kroz njih ne duva vetar i prekrila ih šarenim kariranim ćebetom. Na obe strane je bilo po jedno. Sijalice su bile po kućici, a na podu koji sam očistila još mekanih i toplih ćebadi i jastuka na kojima smo ležali, ceo pod je bio kao krevet.

''Ovde sam prvi put savladala strah od visine, zbog tebe. Prvi put sam pomislila ''Bože kako on ima lepe oči'' i tu sam nesvesno zavolela sve tvoje. Onaj zagrljaj... laži, moje laži nesvesne kojima sam prala svoje želje da si mi blizu i da me zagrliš'' spustio je pogled na moje usne i obavio ruke oko mog vrata, pribio me uz sebe i nežno me poljubio kao da se nikada nismo ljubili, iskazao mi je time koliko sam mu nedostajala, ali i koliko mu se sve dopadalo.

''Pogledaj gore'' rekla sam kroz poljubac, a on je nevoljno samo krajičkom oka pogledao u telefon kojim sam pokušavala da nas slikam. Nasmejala sam se i bila je to najlepša slika, on koji me ljubi i ja koja se smejem u njegovom zagrljaju.

''I ova nije jedina'' upalim sijalicu i spustim telefon između nas, nateram ga da prikuje pogled za plafon i ugasim sijalice. Kada je video slike, naše slike, svuda izlepljene ponovo je suzica krenula da napusti njegovo oko, ali sam je zaustavila prstom.

''Volim te...''

''Ne zaslužujem te, a opet me tako voliš. Posebna si, zahvaljujem se zvezdama i Bogu jer bez tebe sam bio usamnljen, a to nisam ni znao. Obojila si moj život bojama i tako malo ti je trebalo da postaneš ljubav... srećo moja..'' osmehnula sam se i zagrlila ga. Nisam želela da ovaj trenutak prestane, plašila sam se svake sekunde budućnosti i nisam želela da ona dođe. Kada bi smo bar mogli da živimo u trenutku sadašnjosti i ne idemo ni korak napred ni korak nazad.

Ne želim da ga izgubim, a slutim... boli me da priznam, ali svaki dan je gori i sve više tonem jer vidim da povratak u ono što je nekada bio nije moguć.

Zakopala sam glavu u njegove grudi i ušuškani smo uživali u tišini i mraku. Njegove ruke su prolazile mojim telom i nijedan mi dodir nije bio stran. Svaki je budio ono nešto vrcavo i lepo, neke meke leptiriće u meni.

Nastaviće se...